Učenici


seed_growing

Da li je Bog sada u mom životu?

Make A Fresh Start With God

Zašto možete verovati Bibliji

Da li Bog uslišuje naše molitve

Pitanja o hrišćanskom životu

Pitanja o moltvi

Pitanja o životnim odlukama

………………………………………………………………………………………………………………………………..

Ako se obratim u hrišćanstvo, porodica će me se odreći i biću užasno progonjen u mom narodu. Šta da radim?

Pitanje: Ako se obratim u hrišćanstvo, porodica će me se odreći i biću užasno progonjen u mom narodu. Šta da radim?

Odgovor: Jako je teško za vernike koji žive u državama gde je religijska sloboda kamen temeljac opšte kulture da u potpunosti shvate cenu toga da slediš Hrista u drugim delovima sveta. Biblija je, medjutim, Reč Božija, i kao takva duboka u svom razumevanju svih životnih tegoba i nevolja, nevezano za vreme i mesto. Isus je bio jasan u tome da je Njega slediti rizičan poduhvat visoke cene. U stvari, košta nas svega. Prvo, košta nas samih sebe. Isus je rekao narodu koji ga je sledio „Ko hoće za mnom da podje, neka se odrekne samoga sebe, pa neka ponese svoj krst i ide za mnom“ (Marko 8,34). Krst je bio instrument Isusove smrti i Isus jasno stavlja do znanja da slediti Njega znači umreti samom sebi. Sve naše želje i ambicije moraju da budu raspete da bismo mogli da zadobijemo nov život u Njemu, jer niko ne može da služi dva gospodara (Luka 6,13). Ali taj novi život je nešto mnogo više i mnogo dragocenije od bilo čega što možemo da zadobijemo na ovom svetu.

Drugo, može da nas košta porodice i prijatelja. Isus objašnjava u Mateju 10,32-39 da Njegov dolazak nosi razdor izmedju Njegovih sledbenika i njihovih porodica, i da ako neko ne mrzi (tj. manje voli) svoju porodicu, nije dostojan da bude Njegov sledbenik. Ako se mi odreknemo Hrista da bismo održali mir u svojoj zemaljskoj porodici, On će se odreći nas u nebu, a ako se Isus nas odrekne, nama će biti zabranjen ulazak u nebo. Ali ako mi ispovedimo Njega pred ljudima, uprkos ličnoj ceni koju moramo da platimo, On će svom Ocu reći: „ovo je jedan od mojih – primi ga u Tvoje kraljevstvo.“ Večni život je „biser neprocenjive vrednosti“ u Mateju 13,44-45 za koji je vredno dati sve što imamo. Nije dobro da se vežemo za stvari ovog kratkog i prolaznog života i da izgubimo večnost. „Jer šta koristi čoveku da zadobije sav svet, a život svoj izgubi?“ (Marko 8,36). Kao što je Džim Eliot, misionar koji je ubijen dok je svedočio o Hristu Huarani Indijancim u Ekvadoru, rekao: „Nije lud onaj koji daje ono što ne može da zadrži kako bi dobio ono što ne može da izgubi.“

Isus je vrlo jasno rekao da je progonstvo Njegovog imena radi neizbežno. On nas ohrabruje da to prihvatimo kao normalan deo toga da smo Njegovi učenici, i da budemo hrabri tokom progonstva. On čak naziva onog koji je progonjen „blagoslovenim“ i kaže nam „radujte se i kličite, jer je nagrada vaša velika na nebesima“ (Matej 5,10-12). On nas podseća da je Njegov narod oduvek bio progonjen. Starozavetni proroci su bili vredjani, progonjeni, mučeni, ubijani, a jednom prilikom čak i prestrugani na pola (Jevreji 11,37)! Svi Apostoli (osim Jovana koji je bio prognan na ostrvo Patmos) bili su pobijeni zbog propovedanja Hrista. Po tradiciji, Petar je insistirao da bude raspet naopako jer se smatrao nedostojnim da umre na isti način kao njegov Gospod. On čak piše u svom prvom pismu „Ako vas vredjaju za ime Hristovo, budite blaženi, jer Duh slave i Duh Božiji počiva na vama“ (1. Petrova 4,14). Apostol Pavle je bio u zatvoru, tučen i kamenovan nebrojeno puta zbog propovedanja Hrista, ali je smatrao svoje patnje nedostojne da se pomenu u poredjenju sa slavom koja ga je čekala (Rimljani 8,18).

Dok cena učeništva možda izgleda visoka, pored nebeskih tu su i zemaljske nagrade. Isus je obećao da će sa nama biti uvek, čak do kraja veka (Matej 28,20); Nikada nas neće ostaviti niti napustiti (Jevrejima 13,5); On zna naš bol i patnju pošto je i sam patio zbog nas (1. Petrova 2,21); Njegova ljubav za nas ne poznaje granice, i On nas nikada neće iskušavati preko onog što možemo da podnesemo i uvek će obezbediti način da izadjemo iz njih (1. Korinćanima 10,13). Kada se desi da smo mi ti prvi koji u našoj porodici ili kulturi prihvataju Hrista, mi postajemo članovi Božije porodice, a zatim i Njegovi ambasdori ljubavi za naše voljene i za svet oko nas. I kao takvi, mi isto tako možemo biti instrumenti koje On koristi da druge privuče sebi, dajući nam radost koja prevazilazi sve što možemo da zamislimo.

top6………………………………………………………………………………………………………………………………..

Šta je to duhovni rast?

Pitanje: Šta je to duhovni rast?

Odgovor: Duhovni rast je proces u kome postajemo više i više kao Isus Hrist. Kada poverujemo u Isusa Hrista, Sveti Duh započinje proces u kome nas čini da smo više kao Isus, uobličavajući nas prema svojoj slici. Duhovni rast je verovatno najbolje opisan u Drugoj Petrovoj 1:3-8, koja nam govori da nam je božanska sila “…darovala sve što služi životu i pobožnosti, poznanjem onoga koji nas je pozvao svojom sopstvenom slavom i krepošću, čime su nam darovana skupocena i najveća obećanja, da pomoću njih postanete učesnici u Božijoj prirodi, pošto izbegnete pokvarenost koja požudom vlada u svetu, to baš zato unesite sav trud i pokažite vrlinu u svojoj veri, a u vrlini znanje, au znanju uzdržljivost, a u uzdržljivosti strpljivost, a u strpljivosti pobožnost, a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav. Jer kad sve to imate i to se umnožava, ne čini vas lenima i besplodnima za poznanje Gospoda našega Isusa Hrista.”

Postoje dva spiska u Galatima 5:19-23. Galatima 5:19-21 izlistava “telesna dela.” Ovo su stvari sa kojima su se naši životi identifikovali pre nego što smo poverovali u Hrista za spasenje. Telesna dela su aktivnosti koje treba da ispovedimo, da se zbog njih pokajemo, i sa Božijom pomoću da ih nadvladamo. Dok duhovno rastemo, sve manje i manje “telesnih dela” će biti u našim životima. Drugi spisak su “plod Duha” (Galatima 5:22-23). Ovo su stvari koje bi već trebalo da identifikuju naš život pošto smo iskusili spasenje u Isusu Hristu. Duhovni rast se prepoznaje po tome što je plod Duha sve očigledniji u životu vernika.

Kada se transformacija spasenja dogodi, duhovni rast započinje. Sveti Duh se nastanjava u nama (Jovan 14:16-17). Mi smo nova stvorenja u Hristu (Druga Korinćanima 5:17). Stara priroda je zamenjena novom (Rimljanima 6-7). Duhovni rast je celoživotni process koji se dešava dok proučavamo i primenjujemo Božiju reč (Druga Timoteju 3:16-17), i hodimo u Duhu (Galatima 5:16-26). Dok tražimo duhovni rast, možemo da se molimo Bogu, tražeći mudrost u kojim oblastima On želi da duhovno rastemo. Možemo da pitamo Boga da nam pomogne da rastemo u veri i poznavanju Njega. Bog želi da duhovno rastemo. Bog nam je dao sve što nam je potrebno za duhovni rast. Uz pomoć Svetog Duha, možemo da pobeđujemo greh sve više i više, i da polako postajemo sve više i više kao naš Spasitelj, Gospod Isus Hrist.

top6………………………………………………………………………………………………………………………………..

Zašto je odlazak u crkvu bitan?

Pitanje: Zašto je odlazak u crkvu bitan?

Odgovor: Biblija nam govori da treba da idemo u crkvu da bi mogli da slavimo Boga sa drugim vernicima i da se naučimo Njegovoj reči za naš duhovni rast (Dela 2:42; Jevrejima 10:25). Crkva je mesto gde vernici mogu da vole jedan drugog (Prva Jovanova 4:12), da ohrabre jedan drugog (Jevrejima 3:13), “da podstiču” jedan drugog (Jevrejima 10:24), da služe jedan drugom (Galatima 5:13), da upute jedan drugog (Rimljanima 15:14), da poštuju jedan drugog (Rimljanima 12:10), i da budu ljubazni i saosećajni jedan prema drugom (Efescima 4:32).

Kada osoba poveruje u Isusa za spasenje, ona tada postaje članom Tela Hristovog (Prva Korinćanima 12:27). Da bi crkveno telo funkcionisalo kako treba, svi “delovi tela” treba da su prisutni (Prva Korinćanima 12:14-20). Naprimer, jedan vernik nikada ne može da dosegne punu duhovnu zrelost bez pomoći i ohrabrenja drugih vernika (Prva Korinćanima 12:21-26). Zbog ovoga, odlazak u crkvu, učestvovanje i zajedništvo treba da budu sastavni deo života jednog vernika. Odlazak u crkvu svake nedelje nije obaveza vernika, ali neko ko je poverovao u Hrista bi trebalo da ima želju da slavi Boga, da uči Njegovu reč, i da ima zajedništvo sa drugim vernicima.

top6………………………………………………………………………………………………………………………………..

Kakva je važnost Hrišćanskog krštenja?

Pitanje: Kakva je važnost Hrišćanskog krštenja?

Odgovor: Hrišćansko krštenje, prema Bibliji, je spoljašnja manifestacija onoga što se desilo unutar vernikovog života. Hrišćansko krštenje ilustruje vernikovu identifikaciju sa Hristovom smrću, sahranom i vaskrsenjem. Biblija izjavljuje, “Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u Njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s Njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih Očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom” (Rimljani 6:3-4). U Hrišćanskom krštenju, čin potapanja u vodu je slika sahranjenja sa Hristom. Čin izranjana iz vode odslikava Hristovo vaskrsenje.

Za Hrišćansko krštenje, treba da postoje dva uslova pre nego da se osoba krsti: (1) osoba koja se krštava mora da veruje u Isusa Hrista kao svog Spasitelja, i (2) osoba mora da razume šta krštenje predstavlja. Ako osoba poznaje Gospoda Isusa Hrista kao Spasitelja, razume da je Hrišćansko krštenje korak poslušnosti u javnom ispovedanju svoje vere u Hrista, i želi da bude krštena – onda ne postoji razlog da se vernik ne krsti. Prema Bibliji, Hrišćansko krštenje je jednostavno korak poslušnosti, javno ispovedanje nečije vere u samog Hrista za spasenje. Hrišćansko krštenje je važno, jer je to korak poslušnosti – javno objavljivanje vere i posvećenosti u Hrista, i poistovećenje sa Hristovom smrću, sahranom i vaskrsenjem.

top6………………………………………………………………………………………………………………………………..

Koji je pravi način krštenja?

Pitanje: Koji je pravi način krštenja?

Odgovor: Najjednostavniji odgovor na ovo pitanje nalazi se u reči „krštenje“. Ona potiče od grčke reči koja znači „potopiti u vodu“. Zato je krštenje ili polivanje oksimoron, nešto što je samo po sebi kontradiktorno. Krštenje prskanjem bi značilo „potpiti nekoga u vodu prskanjem“. Krštenje podrazumeva potapanje u vodu.

Krštenje ilustruje vernikovo poistovećenje sa Hristovom smrću, sahranom i vaskrsenjem. „Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom.“ (Rimljanima 6:3-4). Delo potapanja u vodu je slika umiranja i sahrane sa Hristom. Ustajanje iz vode ilustruje Hristovo vaskrsenje. I zato je krštenje popatanjem jedini metod krštenja koji ilustruje sahranu sa Hristom i vaskrsenje sa njim. Krštenje prskanjem i polivanjem je nastalo kao rezultat nebiblijskog praktikovanja krštavanja dece.

Krštenje potapanjem, iako je najbiblijskiji način poistovećenja sa Hristom, nije, kao što neki veruju, preduslov za spasenje. Ono je pre čin poslušnosti, javnog objavljivanja vere u poistovećenju sa Hristom i nije, kao što neki veruju, preduslov za spasenje. Krštenje je slika našeg napuštanja starog života i postajanje novog bića (2. Korinćanima 5:17). Krštenje potapanjem je jedini način krštenja koji u potpunosti ilustruje ovu radikalnu promenu.

top6………………………………………………………………………………………………………………………………..

Zašto je bitna Gospodnja Večera / hrišćansko pričešće?

Pitanje: Zašto je bitna Gospodnja Večera / hrišćansko pričešće?

Odgovor: Proučavanje Gospodnje Večere je jedno uzbudljivo iskustvo zbog dubine značenja koje odslikava. Dogodilo se to tokom vekovnog proslavljanje Pashe, veče pre Njegove smrti da je On uspostavio jedan nov značajan zajednički obrok koji mi praktikujemo i do dan danas, i to je najuzvišeniji izraz hrišćanskog slavljenja. To je jedan “čin sled propovedi,” spomen na Gospodnju smrt i vaskrsenje i očekivanje Njegovog budućeg dolaska u slavi.

Pasha je bila najsvetiji praznik u Jevrejskoj religijskoj godini. Proslavljala je poslednji pomor u Egiptu kada su svi prvorođeni Egipćani umrli a Izraelci bili pošteđeni zbog krvi jagnječe kojom su bili poprskani njihovi dovratnici. Jagnje je sled toga bilo ispečeno i pojedeno sa beskvasnim hlebom. Božija zapoved je bila da se kroz generacije koje će doći, ovaj praznik proslavlja. Ovo je zapisano u Drugoj Mojsijevoj 12.

Tokom proslavljanja, Isus i učenici su pevali jedan ili više Halelovih Psalama (Psalmi 111 – 118). Isus, uzimajući u ruke veknu hleba, je dao hvalu Bogu. Dok ga je lomio i davao im da ga, rekao je: “Ovo je moje telo koje se daje za vas.” Na isti način je uzeo čašu, i kada je otpio i dao je njima, pili su iz nje. Rekao je: “Ova čaša je novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas; ovo činite za moj spomen.” Završio je slavlje pevanjem himne a zatim su otišli napolje u mrak na Maslinsku goru. Tamo je Isus izdat, kao što je i prorečeno od strane Jude. Sledeći dan bio je raspet.

Izveštaj o Gospodnjoj Večeri se nalazi u Evanđeljima po Mateju 26:26-29, Marku 14:17-25, Luki 22:7-22, i Jovanu 13:21-30. Apostol Pavle je pisao u vezi sa Gospodnjom Večerom, božanskim otkrivenjem u Prvoj Korinćanima 11:23-29. (Zato što Pavle nije bio u Gornjoj sobi kada se to dešavalo.) Pavle je uključio jednu rečenicu koje nema u Evanđeljima: “Stoga ko nedostojno jede hleb ili pije čašu Gospodnju, ogrešiće se o telo i krv Gospodnju. Čovek neka ispituje samoga sebe, i tako neka jede od hleba i neka pije iz čaše; jer ko jede i pije a ne pravi razliku između tela Gospodnjeg i drugog jela, sebi na sud jede i pije” (11:27-29). Možda se pitamo šta to znači da “nedostojno” jedemo hleb i pijemo čašu. To može da znači da prenebregnemo istinsko značenje hleba i čaše, tako što zaboravljamo koliko je neverovatna cena koju je naš Spasitelj platio za naše spasenje. Ili može da znači da dozvolimo da sama ceremonija postane jedan mrtav i formalan ritual, ili da prilazimo Stolu bez da smo ispovedili naš greh. Držeći se Pavlovih uputstava, svako treba da ispituje samog sebe pre nego da jede hleb i pije od čaše kao i da posluša upozorenje.

Druga rečenica koju je napisao Pavle a koja nije uključena u Evanđelja je: “Jer kad god jedete ovaj hleb i pijete ovu čašu, obznanjujete smrt Gospodnju−dok ne dođe” (11:26). Ovo stavlja vremensko ograničenje na ovu ceremoniju – do povratka našeg Gospoda. Iz ovih kratkih izveštaja naučili smo kako je Isus iskoristio dva najslabija elementa kao simbole Svog tela i krvi, i načinio ih da budu spomen na Njegovu smrt. To nije bio spomenik od klesanog mermera ili livenog bakra, već od hleba i vina.

On objavljuje da taj hleb govori o Njegovom telu koje će biti slomljeno – nije bilo slomljene kosti, ali je Njegovo telo bilo toliko slomljeno da Ga je bilo teško prepoznati (Psalam 22:12-17, Isaija 53:4-7). Vino govori o Njegovoj krvi, ukazujući na užasnu smrt koju će uskoro iskusiti. On, savršeni Sin Božiji, je postao ispunjenje bezbrojnih Starozavetnih proročanstava koja se odnose na Otkupitelja. (Prva Mojsijeva 3:15, Psalam 22, Isaija 53, itd.) Kada je rekao: “Ovo činite meni za spomen,” je ukazivalo na ceremoniju koju treba činiti u buduće. Ukazivalo je isto tako na to da Pasha, koja je zahtevala smrt jagnjeta i očekivala dolazak Jagnjeta Božijeg koji će uzeti grehe sveta, je sad izlišna. Novi zavet, je započeo onda kada je Hrist, Pashalno Jagnje (Prva Korinćanima 5:7), žrtvovan (Jevrejima 8:8-13). Žrtveni sistem više nije bio potreban(Jevrejima 9:25-28).

top6………………………………………………………………………………………………………………………………..

ucenistvo

_____________________________________________________________

nazad-na-vrh-805x450

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s