Od religije ka Hristu


religion-in-north-korea-ask-a-north-korean

Sadržaj:

Za čitanje: PDF/Web
D. Stanković: Vera ili religija
D. Obradović: Kazivanja
I. Stamenković: Pravoslavlje obasjano jevanđeljem
R. Woodrow: Vavilonska misterijska religija
I. Nechita: Svjedočanstvo o obraćenju pravoslavnog sveštenika

——————————————————————————–

ZA ČITANJE

……………………………………………………………………………………………………

…..

[Sadržaj ↑]

Vera ili religija

Napisao Daniel Stanković
Jevanđelje nije religija

Jevanđelje je sila Božja na spasenje onome koji veruje. Postoje mnoge religije ali samo jedno Jevanđelje. Religija je sasvim drugačija od Jevanđelja. Religija je delo čoveka, a Jevanđelje je Dar Božji. Religija je ono što čovek čini za Boga. Jevanđelje je ono što je Bog učinio za čoveka.

Religija je kada se čovek sam popne na stepenicu svoje lične pravde sa nadom da će tamo na poslednjoj stepenici sresti Boga. Jevanđelje se sadrži u činjenici da je Bog spustio Njegove stepenice ka nama u Hristu, da bi nas grešne susreo na najnižoj stepenici.

Religija znači imati jaku volju. Jevanđelje znači radosna vest. Religija opsedne čoveka i ostavlja ga nepromenjenog, kakav jeste. Jevanđelje prima čoveka onakvog kakav jeste, ali ga menja u ono što on treba da bude.

Religija čoveka menja samo spolja. Jevanđelje menja njegovu unutrašnju dubinu.  Religija čisti samo spolja, površno. Jevanđelje očišćava čoveka iz korena, iz dubine duše.

Jevanđelje je život i sila Božja na spasenje onome koji veruje.

Postoje mnoge religije na svetu ali samo jedan Bog i jedno Jevanđelje.

Da li je tvoja vera samo jedna od religija, ili je ona plod iskustva tvog ličnog susreta sa ljubavlju Božjom koja te spasava u Hristu Isusu?

[Sadržaj ↑]
……………………………………………………………………………………………………

DOSITE~1
Kazivanja (kliknite na sliku)

KAZIVANJA

Kazivanja jedne od najvećih i najznacajnijih ličnosti u istoriji našeg
naroda, koja sam naveo umesto predgovora, puna su smisla i sadržaja.
Pre svega zato što su u potpunosti saglasna sa onim što kao
nauk proizilazi iz Svetog pisma. Veliki srpski prosvetitelj Dositej
Obradović je, nekoliko decenija pre štampanja prvih primeraka Biblije u
prevodu Ðure Daničića i Vuka Karadžića, imao prilike da se upozna sa
porukom Knjige nad knjigama. U svom delu “Život i priključenija”
opisao je svoj boravak u manastiru i iskrenu želju za ispunjavanjem
ideala svetosti u ugledanju na mnogobrojne pravoslavne svetitelje.
Ipak, kasnije je sa mnogo više iskustva i životne zrelosti, a pre svega
poznavanja evanðelja, pisao o svojoj iskrenoj želji da njegov srpski
narod doðe do istinskog i pravog bogopoznanja kroz poslušanje
izvorne Hristove i apostolske nauke.

Cilj publikovanja i ovog izdanja je da pravoslavni narodi spoznaju
duhovne istine koje su zapisane u evanðelju. Za razliku od Dositejevog
vremena, današnje doba je doba pismenosti. Sveto pismo je postalo
jedno od najpristupačnijih knjiga. U poslednjih nekoliko decenija
odštampani su milioni primeraka Biblije na srpskom jeziku. Ipak, i
pored ovih činjenica, Srbi su na početku XXI veka u ponečemu ipak
nalik svojim precima iz doba Dositeja. Poznavanje učenja Svetog
pisma, odnosno Hristove i apostolske nauke, nalazi se na
poražavajućem nivou kao i u ondašnje vreme.

Iz knjige Pravoslavlje obasjano evanđeljem.

[Sadržaj ↑]
…………………………………………………………….

img_0605

PRAVOSLAVLJE

Stamenković skraćeno izdanje

Stamenković Pravoslavlje obasjano evanđeljem complete

Download knjige u HTML Help formatu:
http://siont.net/u-hristu/knjige/poe/

POGLAVLJA

stamenkovic_1-pismo_predanje

stamenkovic_2-3-spasenje

stamenkovic_4-sv_tajne

stamenkovic_5-marija

stamenkovic_6-bozic

stamenkovic_7-uskrs

stamenkovic_8-krsna_slava

stamenkovic_9-ikone

stamenkovic_10-monastvo

stamenkovic_11-zitija

stamenkovic_12-svetitelji

stamenkovic_13-posle_smrti

stamenkovic_14-hristov_dolazak

stamenkovic_15-vasel_sabori

stamenkovic_16-progonjena_crkva

stamenkovic_17-crkva_proganja

stamenkovic_18-izvor_sektastva

stamenkovic_19-lazni_proroci

stamenkovic_20-evandjeoski

stamenkovic_dod-svedocanstva

[Sadržaj ↑]
…………………………………………………………….

VAVILONSKA MISTERIJSKA RELIGIJA

Vavilonska-misterijska-religija-lnk

[]
………………………………….

Svedočanstvo o obraćenju sveštenika i potencijalnog mitropolita RPC

Napisao Ioan Nechita
IOAN NECHITA: Mărturia convertirii fostului preot ortodox Ioan Nechita.

Pred vama je svedočanstvo čoveka kome je Sveti Sinod Rumunske pravoslavne crkve nudio mesto Mitropolita Oltenije. Bio je posvećen svom duhovnom pozivu zbog čega je dostigao visoki položaj u crkvenoj jerarhiji i obavljao značajne funkcije, služeći u velikoj crkvi u gradu Kluž Napoka. Sve se to promenilo u jednom trenutku. Ova promena je bila posledica njegovog pomnog proučavanja biblije i spoznanja da njegov dotadašnji put i nije bio onaj kojim je trebao da ide.

Sledi životno svedočanstvo sveštenika Nekite Joana:

”Još kao malo dete želeo sam da upoznam Boga i sebe predam u Božiju službu. Tako, posle osnovne škole, upisao sam Teološki seminar u Kluž Napoki, koji sam pohađao pet godina, a nakon toga i Teološki fakultet u Sibiu u trajanju četiri godine. Na moju molbu bio sam hirotonisan kao sveštenik u celibatu, u službi arhiepiskopije Vadul Feleakul iz Kluža, u crkvi br. 1 u Kluž Napoki. Na ovom mestu sam deset godina i sedam meseci radio u administraciji kao sekretar arhiepiskopije, a potom još dve godine kao administrativni savetnik. Tadašnji arhiepiskop, T. H., posle 12 godina i sedam meseci od početka moje službe, jednom prilikom me je posetio:

„Oče, dolazim sa jednim predlogom, i molim Vas nemojte da me odbijete. Imam u vidu crkvu br. 2 iz Kluž Napoke. U toj crkvi imamo problem. Ona ima ogroman broj vernika, oko 4.700 duša, i  samo dva sveštenoslužitelja. Odlučio sam da upravim svoj pogled vašoj ekselenciji i šaljem vas kao sveštenika u crkvu br. 2.“

Prihvatio sam predlog svog arhiepiskopa. Odmah posle imenovanja, ušao sam u stvarnu, liturgijsku službu. Da pojasnim: neki administrativni radnici i profesori u nastavnim institucijama i teološkim gimnazijama nemaju parohije nego se bave samo administrativnim radom. U takvoj službi sam bio i ja prvih dvanaest godina. Sada, posle tog perioda, ušao sam u pravu svešteničku službu.

Da se samo malo vratim u prošlost. Kada sam bio imenovan za sekretara arhiepiskopije Kluž, posle nekoliko dana došla su, zajedno sa sekretarom za verska pitanja, i dva vrlo elegantna mladića. Njih su predstavili kao naše saradnike, radnike Ministarstva unutrašnjih poslova koji su zaduženi za odnose sa verskim zajednicama. Pitali su me ljubazno da li sam se snašao u Klužu, da li imam administrativne ili finansijske probleme i da li je neko protiv mene. Verovatno su se savetnici i svi zaposleni u arhiepiskopiji pitali kako je jedan mladić star 24 godine, iz fakultetskih klupa, bio imenovan za sekretara arhiepiskopije? Smatrali su da je moje imenovanje bilo nemoguće prostim izborom. Po njihovom mišljenju, ili su me postavili državni organi ili sam bio episkopov štićenik. Ništa od ovoga nije bilo istina, ali su me ova dva mladića često posećivala. Nakon sedme posete predložili su da sarađujem sa njihovom službom Unutrašnjih poslova.

Tokom ove saradnje, od 1972-1985.godine upoznao sam se sa svim dosijeima uhapšenih vernika i propovednika evanđelja, jer sam imao pristup Ministarstvu unutrašnjih poslova kao što vi imate pristup vašoj kuhinji! Zamislite samo kako je bilo kada je temišvarski arhiepiskop, kasnije, pred čitavim Temišvarom morao da prizna da je sarađivao sa organima specijalne policije,  zajedno sa svim zaposlenima u Svetom Sinodu Rumunske pravoslavne crkve!

Sarađivao sam sa organima Unutrašnjih poslova od 1972. do 1985. godine, nakon čega sam nam zatražio da tu saradnju napustim. U tome mi je pomogao sveštenik Ilije Kleopa, koji  je bio moj dušebrižnik. Žarko sam ga molio da me svega toga oslobodi. Došao sam do momenta kada sam se uplašio da više neću moći da sve držim u tajnosti. Znao sam dosta o mnogo čemu pa i o saradnji Crkve sa službom specijalne policije.

U policiji su mi rekli da, ukoliko obećam da u narednih pedeset godina neću da odam ni jednu tajnu, slobodno mogu da napustim saradnju sa njima.

Tokom tih godina, ako sagledamo problem protestantskih – evanđeoskih crkava iz sadašnje perspektive, postojalo je strašno protivljenje njihovom delovanju, a ja sam toliko revnovao protiv njih, da sam lično od ministra Unutrašnjih poslova zahtevao da interveniše. Evo kako je to izgledalo jednom prilikom:

„Gospodine ministre, molim vas, da nađemo rešenje za neoprotestante, za baptiste, adventiste, i sve ostale sekte. Ja želim da ih eliminišem, da ih zbrišem sa lica zemlje, naročito u opštini Kluž Napoka. One su kukolj koji je došao sa one strane okeana,  naročito posle prvog svetskog rata. Svakim danom vidimo kako se ovi neoprotestanti množe. Treba da nađemo rešenje kako bismo ih u svakom smislu uništili.“

Odgovor od ministra Unutrašnjih poslova je glasio:

„Oče, ne možemo da učinimo ništa protiv njih, jedino da ih uplašimo nekom kaznom, ili sa nekoliko dana zatvora… jer takav je zakon… Ustav ih brani… zakon je na njihovoj strani! Štaviše, ovi preko okeana nas pritiskaju i pitaju: gde je sloboda veroispovedanja?“

I pošto nisu našli način da, kao država, zaustave njihovo delovanje, poručili su meni kao predstavniku Crkve: „Učinite vi nešto. Učinite to sopstvenim sredstvima – koje vam stoje na raspolaganju. Eliminišite ih vi, a mi ćemo, kao država, da vas zaštitimo.“

Naše vernike, parohijane, stalno sam upozoravao: „Nemojte slučajno da imate ikakve odnose ili da sklapate prijateljstva sa novovercima – sektašima! U slučaju dolaska na ispovedanje kao što je propisano, četiri puta godišnje, ako saznam da je neko samo pozdravio, ili odgovorio na pozdrav nekog sektaša, ili se rukovao s njim, pet godina vas neću primiti da se ispovedate, neću vas venčati, neću vas pričestiti, neću vas sahraniti, niti održati parastos. Jednom rečju – bićete sahranjeni kao psi!“ Moja upozoravanja protiv drugačije verujućih su išla čak dotle da sam obećavao sigurno oproštenje grehova svakom mom parohijaninu koji bi naneo povrede ili čak ubio nekog od sektaša. Ja sam bio sveštenik, i imao sam pravo da u Božije ime oprostim grehe onome koji je učinio delo kojim bi se pomoglo očuvanje prave vere i zaštitila Crkva.

Često su mi parohijani dolazili i govorili: „Oče, u moju zgradu su se doselili neki novoverci. Zazvonili su na moja vrata, a kada sam otvorio poklonili su mi Bibliju!

„Odmah je baci u vatru! – odgovarao sam.

„U redu oče, evo ja sam doneo tu Bibliju, molim vas, bacite je Vi!

„Ja neću da je bacim! –odgovorio bih zatečen i malo uplašen, jer sam ipak imao neko poštovanje prema toj knjizi.

„E pa onda neću ni ja – odgovarao bi parohijanin; ostaviću je tu kod Vas u parohijskoj kancelariji.“

Odeljenje za verska pitanja na zahtev Patrijaršije Rumunske pravoslavne crkve, kada je Nikolae Čaušesku postao predsednik Rumunije, zahtevalo je da se štampa veći broj biblija kako bi se pokrile potrebe u patrijaršiji, episkopijama i mitropolijama. Pojavio se veliki broj biblija, ali ne i dovoljan. Mi smo molili vernike da svako od njih nabavi po jednu, da bismo došli do zaključka koliko ih nedostaje, da bismo štampali ponovo.

Tih dana, parohijani su dolazili kod mene i tražili duhovnu pomoć:

„Oče, kupili smo Biblije! – govorili su. „Čestitam vam! – odgovorio bih.

„Molimo Vas da nam preporučite, dajte nam smernice, odakle da počnemo da čitamo i kako da čitamo?“

Ipak, naš stav, stav sveštenstva i crkvene jerarhije je bio a i oduvek je takav: ”Vernike treba držati što dalje od Svetog pisma”. Preporuka je glasila: ”Nemojte ni slučajno da čitate Sveto pismo jer ćete zalutati na duhovnu stranputicu”!

Mnogo bolje mišljenje i bolje prosvetljenje od ovog našeg crkvenog je imao naš poznati istoričar i akademik Nikolae Jorga, kada je rekao: „Tajna ljudskog postojanja nije samo u življenju, nego u poznanju zašto živimo. Od svih knjiga na ovom svetu, Biblija je jedina koja daje odgovore na sva pitanja, samo je potrebno da ih neko iskreno potraži.“

Šta da potraži i nađe? Naravno – Istinu!

Jednog dana, kada su Biblije štampane od strane Rumunske pravoslavne crkve dospele u našu parohijsku biblioteku – a izgledale su besprekorno, slučajno sam otvorio evanđelje po Mateju, 22 glavu stih 29. Pročitao sam da je Gospod Isus rekao: „Varate se ne znajući Pisma ni sile Božije.“

Od tih reči kao da me je udarila struja! „Nemojte ni slučajno da čitate Sveto pismo jer ćete zalutati!“ – govorili smo mi, sveštenici!

„Varate se jer ne znate ni Pisma ni sile Božije!“, govorio je Gospod Isus! Dalje, u evanđelju po Jovanu 5:39, pronašao sam da je Gospod Isus rekao: „Istražujete Pisma… i ona svedoče za mene.“

Ili pak u evanđelju po Jovanu 8:32: „Saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.“

U Delima apostolskim 17:11 evanđelist Luka je naglasio: „Ovi iz Verije su bili plemenitiji od onih u Solunu, pa primiše reč sa svakom predusretljivošću, istražujući svakodnevno Pisma – je li to tako.“

Moj duhovnik, otac Kleopa, kao i ostali u duhovnoj službi – profesori i predavači, imali su običaj da preko teoloških disciplina koje je trebalo proučavati, prelaze u kratkim crtama – telegrafski. Nisu se udubljivali niti im poklanjali potrebnu pažnju. U srednjim teološkim školama i bogoslovijama naglasak je uvek bio na Svetom predanju (tradiciji) tj. na liturgiji, svetootačkoj i crkvenoj istoriji, moralnim poukama hrišćanstva.

Počeo sam da prelistavam Bibliju sa velikim interesovanjem, da se udubljujem i da je čitam redom, počevši od evanđelja po Mateju. Uvideo sam da su moj položaj i služba, odnosno sve ono što sam do tada činio – pod znakom pitanja. Do tada sam verovao da služim Bogu, društvu i ljudima. I da služeći ljudima služim Bogu.

Od trenutka kada sam počeo da sa interesovanjem proučavam bibliju, čitao sam od prve glave evanđelja po Mateju. Počeo sam od rodoslovlja Hristovog, preko izveštaja o Njegovom rođenju; sve dok u trećem poglavlju nisam došao do Njegovog krštenja. Tog momenta sam se prisetio i 28. poglavlja istog evanđelja, koje izveštava o događajima nakon vaskrsenja Spasitelja Isusa, odnosno o njegovom susretu sa učenicima u Galileji.  Pozdravio ih je rečima:„Meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.“ (Matej 28:18-20)

Uvideo sam da je u evanđelju po Mateju opisan čin kojim je Gospod Hristos otpočeo svoju javnu službu – a to je bilo Njegovo krštenje. On je učvrstio značaj krštenja svojim primerom. Hristovi religijski protivnici: sadukeji, fariseji, irodovci, eseni i sveštenici,  imali su najveći uticaj na jevrejski narod. Kada im je bilo postavljeno pitanje: ”Od koga je Jovan dobio vlast da krštava, od Boga ili od ljudi?” – oni su u sebi znali da je bio poslan od Boga.

Prva crkva, još od samog njenog osnivanja, od silaska Duha Svetog, krštenje je praktikovala samo na odrasle ljude. Krštavale su se osobe koje su najpre prešle pripremu za krštenje. Ovo se praktikovalo čak i u vreme Jovana Zlatoustog, episkopa Konstantinopoljskog, i to se nazivalo katihetskom liturgijom. Znači, odrasle osobe su bile krštavane sve do 411. godine, kada je sinod iz Halkidona, na zahtev Konstatinopolja, promenio praksu krštavanja i crkva je počela da krštava novorođenčad, u starosti od 6 nedelja.

Po praksi Pravoslavne crkve a i Katoličke, novorođeno dete se dovodi u crkvu u pratnji kuma. Na ulasku u crkvu, u pronaosu (crkva ima tri dela: pronaos, naos i oltar), sveštenik susreće novorođenče koga prati kum, i izgovara sledeću formulu:

– Odričeš se sotone i svih njegovih dela? – Odričem se! – Jesi li se odrekao sotone? – Odrekao sam se sotone. – Veruješ li u Hrista? – Verujem! – Klanjaš li mu se? – Klanjam. – Posvedoči veroispovest!

Ipak, više od 90% kumova mi je dalo sledeći odgovor:

– Oče, ja ne znam ni Gospodnju molitvu, Oče naš, a kamoli veroispovest koja obuhvata 12 članova i vrlo je teška za pamćenje! – Da li ste Vi uopšte svesni važnosti ovog čina, da ste vi svedoci i da treba da garantujete za novorođenog? – Ne znam, oče. Ja samo hoću da ga učinim pravim hrišćaninom – pravoslavcem! – A da li ste vi pravi hrišćanin? – upitao bih dalje. – Ne znam! Ne znam! – usledio bi odgovor.

Kakva su bila novorođenčad –  nesposobna da razmišljalju, bez snage, i bez posedovanja sposobnosti logičkog rasuđivanja, takvi su bili i njihovi kumovi – u istom neznanju. Na žalost, ovakvu situaciju sam primetio kod svakoga, počevši od detinjstva, preko adolescencije do zrelosti. U opštini Kluž, kao i na svakom drugom mestu, kršteni mališani bi postajali muškarci i žene u pravom smislu reči – po izgledu, govoru i ponašanju. Gledao sam ih sa toliko boli i pitao se: Da li sam ih ja obukao u Hristovu haljinu? Shvatio sam da su ovu haljinu, za koju sam ja verovao da sam im dao, i njih kao učenike uveo u Hristovu crkvu, napustili čim su izašli kroz vrata crkvenog hrama. Dakle odmah, svi ovi isti mališani od šest nedelja starosti!

U evanđelju po Marku 16:16 Gospod Hristos je izgovorio veoma jasne reči, kojima ne treba nikakvo tumačenje:   „Ko poveruje i krsti se – biće spasen, a ko ne poveruje – biće osuđen.“

Zapitao sam se: šta je krštenje? I dao odgovor: krštenje je javno svedočanstvo, čin poslušnosti, obećanje da ćemo slediti Hrista. Koliko dugo? Čitavog života!

I ne samo čin poslušnosti – to je poistovećenje sa Hristom!

Na moje razočarenje ubrzo sam shvatio da su krštenja koje sam ja praktikovao – nevažeća. Do tada sam već izvršio na hiljade krštenja a onda shvatio da krštenje novorođenčadi nije utemeljeno na učenju Svetog pisma…

Nakon što sam vam na ovaj način objasnio kako sam došao do spoznanja biblijske neutemeljenosti pravoslavne prakse krštavanja, reći ću vam nešto i o liturgiji: Često sam video u parohijskoj kancelariji ljude opterećene mnogim brigama i problemima. Njihova lica su svedočila o velikom bolu i životnim razočarenjima.

Pitao bih: Šta vam se desilo? A oni bi odgovarali: ”Oče, taj i taj, najdraži našim dušama nas je napustio, okončao je svoj zemaljski život!”

Pokušavao sam da im donesem malo nade, malo svetlosti, da zagrejem njihove napaćene i ohladele duše: Na ovaj svet nismo došli svi u isto vreme, pa ga nećemo ni napustiti. Pre ili kasnije, svi ćemo otići, kada na nas dođe red.

Njihov odgovor bi bio: ”Oče, u pitanju je tragedija koja nas je jako zabrinula. Otišao je. Znamo da ćemo svi otići. Ali bol koja nas tišti je ova: on je umro bez ispovesti, bez pričešća i bez sveće. Da li će imati udela u svetlosti Hristovog vaskrsenja?”

”Naravno” – uveravao sam ih ja i nastavio: ”Što više sveća budete zapalili to ćete više svetlosti doneti njegovoj duši. Zatim, pripremite 6 kg voska bez parafina, napravite jednu sveću koliko je pokojnik bio visok, i u noći pred praznik Vaskrs, kada budem glasno rekao „Dođite da uzmete svetlost!“, upalite sveću plamenom moje sveće. Time ćete zapaliti svetlost njegovoj duši!“

Posle saveta koje sam dao, prisetio sam se reči Gospoda Hrista koje je zapisao apostol i evanđelist Jovan: „Ja sam svetlost sveta. Ko ide za mnom, neće hoditi po tami, nego će imati životnu svetlost.“ (ev. po Jovanu 8:12)

U slučaju smrti, kada su u tri dana izvršene sve formalnosti činodejstvovanja propisane za smrtni slučaj (čas odlaska, obred sahrane), obično bi ukućani dolazili k meni i tražili reč koja bi im ulila nadu i sigurnost:

– Oče, on je vodio život protivno kanonima, kao nevernik, voleo je čašicu, žene, lopovluk, bio je i u zatvoru… Da li će on takav imati udela u Božijem carstvu? Ovo nas jako interesuje, pitali bi s tugom u očima.

”Naravno” – odgovarao bih.  ”Kroz molitve koje ja čitam na dan sahrane on biva udostojen carstva Božijeg. U jednoj molitvi se kaže: Bog duhova i svakog tela, koji je zgazio smrt, đavola uništio i darovao život tvom svetu…”

Do ovoga mesta taj tekst je u skladu sa biblijom. Bog je uništio smrt, darovao je i želi da daruje život ovom svetu. Ali od ovog momenta tekst molitve se menja, i tekst koji sledi nije u skladu sa biblijskim učenjem:

”Rab tvoj, koji je otišao od nas, pao je pod greh svoj ili greh svojih roditelja, ili je drugim razlogom od nekog sveštenika dobio ”svezivanje greha”, ja ga razvezujem od greha telesnog i duševnog u ovom veku i u veku koji dolazi, i postavljam ga na mesto zelenila, na mesto odmora, gde nema boli, mučenja ili tuge, ni jecaja nego samo život bez prestanka…”

Da je život beskrajan – to je istina. Za vreme praznika Vaskrsa, sveštenik pozdravlja svoje parohijane, od noći vaskrsenja do Tomine nedelje:

– Hristos vaskrse! Oni odgovaraju: – Vaistinu vaskrse! – Sveštenik: ”Dragi vernici, imate li pouzdanje da imate udela u svetlosti vaskrsenja Hristovog?” – Parohijani: ”Ne znamo oče! Bog zna!” – Zar ne biste želeli da znate? – Oče, da li ima smisla da znamo? Od kako ste došli u Kluž (a i mnogi drugi pre vas, službenici oltara), mi stalno čujemo da, bez obzira kakav život vodili, bez obzira na molitve, na naš život sa Bogom, da li je on grešan, ili nije, Vi nas sve redom uguravate u Avramovo naručje! – ?!? (ostao sam začuđen) – I kad dolaze parohijani i upitaju vas: Oče, da li ćemo imati udela u Božijem carstvu? Vi odgovarate: Sigurno, ukoliko izvršite što više parastosa/spomena, jer veliki broj parastosa postavlja mrtvaca u bolju poziciju. – ?!? (iznenađeno sam ih posmatrao) – Pa koji je položaj najbolji, oče? Sa leve ili desne Avramove strane? Ispred ili iza, ili negde na sredini, gde je najprikladnije i najbolje mesto? – Pa to od vas zavisi, od broja parastosa koje ćete davati kao pomen umrlome! – odgovorio sam, pokušavajući da dođem k sebi od iznenađenja.

Prigovor koji su mi uputili parohijani bio je sasvim na mestu.

Povukao sam se u parohijsku biblioteku i otvorio Sveto pismo. Pronašao sam tekst u knjizi proroka Jezekilja u kome je bilo napisano: „Koja duša zgreši ona će umreti, sin neće nositi bezakonje očevo niti će otac nositi bezakonje sinovljevo.“ (Jezekilj 18:4,17-18).

Takođe, setio sam se i reči apostola Pavla koji je u poslanici Rimljanima napisao: „Plata za greh je smrt!“ (posl. Rimljanima 6:23). I odjednom sam dobio odgovor! Čim sam postavio pitanje, odgovor je stigao. Dakle, otac neće odgovarati za sinovljevo bezakonje, niti sin za bezakonje očevo.

Prenuo sam se i zapitao: Od koga sam ja uopšte dobio autoritet da mogu da opraštam grehe ljudi (živih i preminulih) kad u Bibliji piše:

„Pamti to Jakove i Izrailju… Rasuću kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu; vrati se k meni, jer sam te izbavio.“ (Isaija 44:22)

„Da se opomeneš i postidiš i da ne otvoriš više usta od sramote, kad ti oprostim sve što si učinila, govori Gospod Gospod.“ (Jezekilj 16:63)

„I čuo sam glas s neba kako govori: Napiši: Odsad blago mrtvima koji umiru u Gospodu! Da, govori Duh, neka počinu od svojih trudova; jer njihova dela idu s njima.“ (Otkrivenje 14:13).

Ovi tekstovi su me se snažno dotakli i ja sam konačno uvideo da stojim na posve nebiblijskoj duhovnoj poziciji. U momentu sam čak poželeo da pocepam ove stranice iz biblije jer su bile protiv svega što sam do tada verovao i naučavao! Do tog trenutka sam verovao da sam svojim rukopoloženjem od strane episkopa dobio svetoduhovsko ovlašćenje da opraštam i razvezujem grehe!

Ipak, nakon čitanja biblije, došao sam do zaključka da se oproštenje greha ne stiče tako što bi moji parohijani predamnom ispovedili grehe, a ja im odgovorao: „Opraštam ti i razvezujem te od svih tvojih greha!“ Shvatio sam da mnoge pojedinosti koje se tiču liturgije nemaju utemeljenje u Svetom pismu. Isto tako i mnogi drugi detalji iz verovanja moje Pravoslavne crkve. Kao na primer pojedinosti iz kulta svetitelja i kulta ikona. Ova verovanja su u velikoj suprotnosti sa učenjem Svetog pisma, iako sam ja ranije sve to praktikovao sa iskrenošću i vernošću, sa potpunim pouzdanjem da se radi o božanskim istinama. Negovao sam verovanje da su svetitelji naši molitveni zastupnici i posrednici, oni koji nas predstavljaju pred Bogom poput advokata. A potom, kad sam otvorio Sveto pismo u Delima apostolskim 4:12, pročitao sam reči apostola Petra koji je pred sveštenicima i rabinima toga vremena izjavio da: „Nema ni u jednom drugom spasenja; jer nema drugoga imena pod nebom, datog ljudima, po kome treba da se spasemo (osim imena Isusa Hrista).“ Takođe, i reči ap. Pavla u Prvoj poslanici Timoteju 2:5 još jasnije: „Jer jedan je Bog i jedan posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos.“ Na osnovu ovih tektova sam zaključio da je oproštenje greha učinjeno na Golgoti i cena greha plaćena raspećem Gospoda Isusa Hrista. Uvideo sam i to da je postojanje specijalne jerarhije odnosno sveštenstva nebiblijsko. Kada je Gospod Hristos na krstu uzviknuo: „Svršeno je!“, evanđelista Matej piše: „I zavesa u hramu se pocepa na dvoje, od gornjega kraja do donjeg“ (Mt 27:51). U poslanici Jevrejima, u poglavljima 7, 8 i 9 pisac nam veoma jasno kazuje da je služba sveštenika postala nepotrebna. Danas mi imamo prvosveštenika koji je Isus Hristos. Do Njegovog doba, uvek je postojao jedan zemaljski prvosveštenik koji je jednom godišnje ulazio u Svetinju nad svetinjama sa žrtvenom krvlju, koju je prinosio za svoje i za grehe celokupnog naroda. Ali posle vaskrsenja Hristovog, mi imamo takvog prvosveštenika koji je sam sebe predao kao žrtvu bez mane, jednom zauvek, koji sedi s desne Bogu Ocu i posreduje za vernike na zemlji. Delo mnogih prvosveštenika iz starozavetnog perioda je upućivalo na ono što je kasnije došlo kroz Gospoda Isusa Hrista i njegovu žrtvu.

Kada sam sve ovo shvatio, počeo sam da izostavljam deo patristike, da osporavam bogonadahnutost jednom delu svetog predanja i crkvenih propisa i nastojao da što više približim Božiju reč svojim parohijanima. Želeo sam da ih što više oslobodim ispraznih običaja, i uputim ih Hristu.

Naravno, nedugo zatim usledile su žalbe od strane mojih kolega sveštenika. Govorili su: Sveštenik Joan Nekita je počeo da propoveda u stilu evanđeoskih, sektaških crkava…

Ove opužbe su stigle i do nadležnog arhiepiskopa. On me je pozvao i upitao:
– Oče, šta vi to tamo propovedate? – Šta bih mogao drugo da propovedam, osim po kanonskom poretku! – odgovorio sam. – Da li odstupate od dogme i svetog predanja? – Ne, apsolutno ne – uveravao sam ga.

Ovakvo stanje je trajalo otprilike dve godine, posle čega me je ponovo pozvao i zahtevao: Oče, svoje propovedi ćete najpre slati meni, a tek nakon što ih ja pogledam, moći ćete da ih predočite narodu!

Posledica ovakvog zahteva arhiepiskopa je bila ta da sam ja jedno govorio narodu, a drugačije propovedi slao arhiepiskopu na cenzurisanje. Imao sam u vidu da ako mu kažem istinu, poslaće me na crkveni sud. Prema kanonskom pravu, ukoliko neko počne da propoveda drugačiju versku nauku od one koja je predviđena i regulisana svetim predanjem, taj biva proglašen jeretikom jer je učinio otpadništvo i doveo do raskola u Crkvi. Ovaj greh se smatra sagrešenjem protiv Duha Svetog, a za njega ne postoji oproštenje, ni u ovom veku ni u onom koji dolazi!

Pored toga, postavljao sam pitanja i sam davao odgovore: osim što će me proglasiti jeretikom, izbaciće me iz službe, izgubiću stan, platu… Šta ću onda da radim?

Prošle su još dve godine. Nakon tog perioda, arhiepiskop me je hitno pozvao. Do tada me je uvek pozvao da sednem pored njega, ali ovog puta je rekao: Sedite tamo! – pokazujući stolicu na drugom kraju prostorije. Zatim mi se obratio:

– Oče, tvoj predmet/dosije je postao deblji od Biblije. Razmišljam o tome da te zaštitim, imajući u vidu tvoje godine, doprinos koji si dao na oltar naše Crkve, crkve praotaca. Ne želim da te šaljem na crkveni sud. Odlučio sam da te pošaljem dve godine u manastir da se malo pokaješ! Doneo si raskol, doneo si jeres, napravio si mi velike probleme. Ozbiljno si pogazio kanone svetih otaca. I zato, odlučio sam da te pošaljem dve godine u manastir da se pokaješ. Ne bi ti škodilo malo pokajanja! – Vaše visokopreosveštenstvo, vi ste isuviše velikodušni. Hvala vam od srca! Ali znate koji je problem: ja ne želim da se pokajem samo dve godine, već želim da se pokajem za ceo život! – odgovorio sam. – Sad si sam upao u zamku. Jeretik si! Kaži mi, kakvo je tvoje ispovedanje vere? – pitao je arhiepiskop. – Vaše pitanje nema smisla! Posle 35 godina službe, pitate me šta verujem? Moja vera je ona koja je jednom zauvek predana svetima! (Poslanica Judina stih 3). – Eto, to je druga zamka u koju si upao! Ti si sektaš po svim osnovama! Predaćeš upraviteljstvo nad crkvenim hramom u narednih tri dana, sa svim inventarom, a potom hitno odlaziš u manastir! – Neću da potpišem ovu odluku, i neću da je ispunim! – odgovorio sam. – Od ovog trenutka upao si u drugi greh: neposlušnost – koji je bio i Adamov greh!

(Objašnjenje: Kandidati za sveštenike, pre svog rukopolaganja, moraju da izjave: ”U svemu ću se podrediti svom episkopu, i bezuslovno ću mu biti poslušan do smrti!” Prema ovom pravilu, treba slušati ljude a ne Boga, iako u Delima apostolskim 4:19 i 5:29 piše: „Boga treba više slušati nego ljude“).
– Hoćeš li da me poslušaš? – upitao me je arhiepiskop. – Ne! Odlučujem da ću biti poslušan Bogu! – odgovorio sam. – Od ovog trenutka predajem te đavolu, rekao mi je. Sva prokletstva zapisana u Svetom pismu neka dođu na tebe, a kada umreš stići će te posebna kazna rezervisana za prokletnike – tvoje telo neće biti podložno truljenju, već će ostati neraspadljivo. – Vaše visokopreosveštenstvo, što se tiče proklinjanja – setite se šta kaže Mojsije u svojim knjigama: Proklet da je onaj koji drugog proklinje. A što se tiče truljenja, reći ću vam sledeće: Vi znate da je sve u prirodi podložno promeni, raspadanju i truljenju. Ukoliko moje telo ostane neraspadljivo posle smrti a posle nekoliko godina se desi neki zemljotres, moj grob se raspadne i moje telo izbije na površinu –  kada ga budu pronašli, svi će zaključiti da sam za života bio, i posle smrti ostao, svetac Božiji! Kao posledica toga biću kanonizovan među svetitelje, postaću i ja poštovan kao sveta Petka, sveti Dimitrije ili sveti Nikola. Nosiće moje mošti iz jedne parohije i eparhije u drugu, da bi donele blagoslove – zaustavljale sušu i donosile kišu i obilan rod usevima. – Izađi napolje, predat si đavolu, – odgovorio mi je arhiepiskop vidno potresen mojim odgovorom. – I da znaš: za ono što si učinio, nećeš dobiti oproštenje, odsada ćeš biti niko i ništa.

Dve godine posle ovog događaja, dočuo sam vesti o mladom svešteniku iz episkopije Karansebeš, o Kristianu Florei, koje su me duboko dotakle. Informacije o njemu su me fascinirale te sam pokušao da ga pronađem. Posle mnogo napora u tom pravcu, konačno sam ga susreo. Jedva sam dočekao da ga upitam:

–       Sada kada gledaš unazad na ono što si ostavio, položaj sveštenika, čast i ugled koji si imao – da li ti je žao što si sve to izgubio? –       Nikako! – glasio je njegov odgovor.
Onda sam mu rekao: brate Kristi, ja sam kao i prorok Ilija verovao da sam jedini pravoslavni sveštenik na svetu koji se našao u ovoj situaciji. Ali, na isti način na koji se i Ilija prevario,  jer nije bio sam – ostalo je još 7.000 ljudi poput njega, tako sam i ja saznao za tebe. Kada sam čuo da postoji još jedan sveštenik koji je poverovao kao i ja, potražio sam ga – i evo, konačno sam te pronašao.
– Nikada, ne žalim uopšte! – ponavljao je bivši sveštenik Kristian Florea. Istom Bogu se klanjam u duhu i istini, istom Isusu koji je platio cenu greha na golgotskom krstu. – Želim da ostanem zajedno sa tobom i služim na duhovnom polju! – rekao sam svom mlađem kolegi.

Od tog trenutka ostao sam u Baptističkoj crkvi po imenu Efrata u gradu Lugožu.

Godine 2007. dana 7. avgusta otišao sam pred Sveti Sinod Rumunske Pravoslavne crkve, jer sam od njih dobio poziv da dam zvanično objašnjenje o tome šta se desilo sa mnom.

Moji bivši parohijani iz Kluža su me obeležili kao onog koji je poludeo! ”Biblija ga je totalno zaludela.” – govorili su.

Moje svedočanstvo je na članove Svetog Sinoda ostavilo jak utisak. Episkop Teofan koji je bio Mitropolit Oltenije, sa kojim sam ranije bio vrlo blizak, i koji mi je pomagao duhovno i materijalno, rekao je: „Oče, ovo što sam čuo je prosto neverovatno! Ja uskoro odlazim u Jaši. Naš predlog je da te postavimo za jednog od episkopa. Želimo da postaneš novi Mitropolit Oltenije. Imaćeš čitavu vojsku sveštenika koja će ti biti podređena, automobile, takođe i upraviteljstvo nad 129 manastira. Bićeš upravitelj nad velikim imanjima, šumama, stadima ovaca, goveda, velikim brojem zanatskih radionica. Imaćeš i dobru platu. Upozoravamo te, ovo ti je jedina šansa! Ako je budeš propustio, tvoje ime će ući u istoriju našeg naroda,  istoriju mitropolije Oltenije, i čitave naše svete Crkve.

Ovaj predlog je izgledao veoma primamljivo. Pomislio sam da bi bilo jako dobro da propovedam evanđelje sa mesta mitropolita Oltenije. Živeti u izobilju i propovedati evanđelje. Kakva zamisao! Ipak, znao sam da zvanična Crkva neće tolerisati moje propovedanje utemeljeno samo na Bibliji. Moje postavljenje za mitropolita podrazumevalo bi odricanje od vere da je Sveto pismo jedini autoritet na koji bi trebali da se odlanjamo. Baš u momentu kada sam pomišljao da ”pregovaram” sa Bogom po pitanju moga postavljenja na mesto pravoslavnog mitropolita, osetio sam u svom duhu kao da me je udarila struja! Setio sam se stiha iz knjige Isusa Navina: „Izaberite danas kome ćete služiti… a ja i dom moj služićemo Gospodu.“ (Knjiga Isusa Navina 24:15).

Potom, u um mi je došao i Rutin vapaj upućen njenoj svekrvi Noemini, koja je pokušavala da je vrati nazad u Moav: „Nemoj me nagovarati da te ostavim i od tebe otidem; jer kuda god ti ideš, idem i ja; i gde god ti nastaniš, nastaniću se i ja; tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog.“ (Knjiga o Ruti: 1:16).

Nakon što sam saslušao predlog svetog Sinoda, vratio sam se u Banat. U naredna tri meseca moji problemi su se gomilali – baš kako je arhiepiskop iz Kluža i predvideo. Moje delovanje je privuklo pažnju policije, pravosuđa, opštinskih organa… Svi koji su me poznavali govorili su: „Poludeo si! Čeka te mesto mitropolita Oltenije a ti spavaš na klupi u parku, na stanici! Što je još gore, ovi tvoji novoverci ti ne poklanjaju nikakvu pažnju niti se brinu za tebe.“ To je bila istina. U to vreme su se i vernici evanđeoskih crkava držali na distanci, verovatno ne imajući potpuno poverenje – zbog moje prošlosti. I tako, Bog me je proveo kroz svoju duhovnu radionicu tri meseca. Živeo sam kao beskućnik.

Lokalni državni organi su imali želju da mi pomognu, ali su i oni imali svoje uslove. Najpre su mi rekli: „Daćemo ti garsonjeru. Krov nad glavom. Takođe, pružićemo ti i novčanu pomoć. Moći ćeš besplatno da se hraniš u narodnoj kuhinji, ali moraš da potpišeš izjavu da se odričeš svoga verovanja!“ Drugi predlog je bio još problematičniji: „Gospodin tužilac će napisati izveštaj da si mentalno, nepovratno oboleo i urgiraćemo da te smestimo u sanatorijum za mentalno obolele u Steiu, u Bihoru. Odatle nikada nećeš moći da izađeš! Imaš rok do sutra ujutru da nam odgovoriš!“

Naravno, podrazumeva se da nisam prihvatio ni jedan njihov predlog!

Godine 2007, dana 14. avgusta, onog istog tokom koga je cela opština Jaši bila na nogama povodom praznika svete Petke (preko milion hodočasnika je došlo da dotakne njene mošti i izgovori molitve, uz prisustvo zvaničnika lokalnih vlasti i medija), ja sam pred crkvom i sedmoricom crkvenih pastira u vodi krštenja potvrdio svoju veru u Isusa Hrista kao svog ličnog Spasitelja i Gospoda. Kad sam izašao iz vode krštenja prvi put sam čuo pesmu, toliko posebnu: „Dolazim u dom Tvoj!“ Danas sam u Domu Božijem! – radovao sam se.

Od toga dana je moj ”predmet” odnosno ”dosije” predat prvom od svih arhiepiskopa! Onome koji nije izabran ni od Sabora ni od Sinoda! Onome koji nije podložan dekretima predsednika države, niti izabran od crkveno – političke vlasti. On ne samo da je izabran od Boga, nego je i Božiji Sin koji ima vlast.  Njemu je rečeno: „Ti si prvosveštenik doveka po redu Melhisedekovu“. Arhiepiskop kod koga je moj ”dosije” i kome sada služim, u koga imam potpuno pouzdanje da će me i nagraditi kada dođe vreme, zove se Gospod i Spasitelj Isus Hristos. On nema vlast nad samo jednom ili dve crkvene opštine. Njegova vlast nije ograničena, već se prostire celom zemljom i čitavim svemirom.

Kada sad usmerim pogled unazad kroz vreme, jedino za čim žalim jeste to što mojim parohijanima nisam propovedao evanđelje dok sam bio u službi sveštenika. No,  nažalost, tada ga ni sam nisam poznavao niti u njega verovao. Ostavio sam za sobom 4.700 duša, od kojih je najveći broj i dalje neprosvetljen evanđelskom svetlošću. Ja sam sada spasen i znam da će Bog u svojoj dobroti i milosti da mi oprosti što sam, u to vreme, bio kao slepi vođa koji vodi slepe!

Sada živim u radosti i ispunjenosti! Imam potpunu radost. Kao što psalmista David kaže: ”Ako pođem i dolinom sena smrtnoga, neću se bojati nikakvog zla jer Ti si sa mnom”. (Psalam 23:4).

Sada mogu da izjavim i da potpišem zajedno sa Davidom:

„Ispitajte i vidite kako je dobar Gospod!“ (Psalam 34:7).

Bez obzira na moju trenutnu životnu situaciju, bez obzira na ono što će me snaći u budućnosti, ja ne želim da se vratim nazad. Ostaću ovde gde me je Bog pozvao i postavio, bez obzira na ono što me čeka. Znam i  uveren sam da sam pozvan na Golgotu, kod krsta Hristovog. Prihvatio sam Golgotu, odrekao se crvenog tepiha, odrekao se sjajnih i raskošnih odora, i svih ostalih počasti koje bih uživao kao mitropolit i izabrao sam Golgotu, put kojim je išao i moj Spasitelj Isus. Ostaću kraj mog Gospoda Hrista do kraja svog života.

Ranije sam ljude upozoravao govoreći im: Nemojte nipošto da čitate Bibliju jer ćete skrenuti na duhovnu stranputicu! A sada im poručujem iz sveg glasa:

„Neka se ne rastavlja od usta tvojih knjiga ovog zakona, nego razmišljaj o njemu dan i noć, da držiš i tvoriš sve kako je u njemu napisano; jer ćeš tada biti srećan na putevima svojim i tada ćeš napredovati.“ (Isus Navin 1:8)


Mărturia convertirii fostului preot ortodox Ioan Nichita http://www.youtube.com/watch?v=vlqQqarm8Bk

top5 Idi na vrh stranice

____________________________________________

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s