EZCG


Montenegro_240-animated-flag-gifs

Evanđeoska zajednica u Crnoj Gori

Crnogorska zajednica evanđeoskih/biblijskih hrišćana je skup vjernih iz različitih denominacija/crkava iz cijele Crne Gore, i ovo je njihovo mjesto na našem sajtu.
EZ nije organizacija, ni crkva/denominacija, ni društvo, niti postoji kao takvo, ono je samo termin u internoj upotrebi koji nas izdvaja od ostatka hrišćanstva, koje je većinom nominalnog i nebiblijskog karaktera.

S obzirom na raznolikost onih koji sačinjavaju zajednicu na nivou zemlje, tu se mogu naći i različiti teološki stavovi o nekim manje važnim pitanjima, ali ono što nas veže nisu potpuna teološka slaganja u svemu već zajednička vizija i misija širenja Božijeg carstva. Dakle, slažemo se u dovoljno stvari da bi mogli da obavimo taj posao.

Nadamo se i molimo da se na crnogorskom duhovnom nebu uskoro pojavi i zajedničko tijelo svih evanđeoskih hrišćana pod imenom (ili sličnim) Crnogorski Evanđeoski Savjet, koje će imati, između ostalih, i ulogu da nas predstavi društvu kao postojeću (prisutnu) i jedinstvenu grupu građana sa zajedničkim vjerovanjem (credendom) i djelovanjem koje iz njega proističe (agendom).
Do tada, ulogu da informiše vjerne i da nas predstavlja u društvu će, pored postojećih pojedinačnih nastojanja, imati i ova stranica.

———————————————————————————————————–

Biblijske crkve u Crnoj Gori

MJESTA GDJE SE OKUPLJAJU BIBLIJSKI HRIŠĆANI

  • Ljudi iz zapadnog dijela primorja (Tivat, Kotor, Herceg Novi), u H.Novom, naselje Sv.Vrača u Kamenarima.
  • Ljudi iz istočnog dijela primorja (Bar, Ulcinj)
  • Dječiji i omladinski rad u Baru
  • Ljudi iz Bijelog Polja, dječiji i omladinski rad
    + Dobra vijest

mapa-cgm

newsletter4
_________________________

NOVOZAVJETNI SMISAO

Crkva je Božiji narod, sastavljen od biblijskih hrišćana, koji su primili Isusa Hrista kao jedinog Gospodara. To su spaseni ljudi iz svakog naroda, plemena i jezika.
Riječ ”crkva” koja se koristi u Novom Zavjetu jeste prevod grčke riječi ”ekklesia” što znači ”pozvani”. Crkva je narod pozvan iz svijeta, pozvan da živi za Boga.
Novozavjetna crkva je teritorijalne, geografske prirode (ne denominacijske) i predstavljala je vjerne jednog mjesta. Tako dvije biblijske crkve u Podgorici (različitih evanđeoskih denominacija) u stvari zajedno predstavljaju vjerne tog grada – Crkvu u Podgorici. Vjerni koji žive i rade u Ulcinju su Crkva tog grada, itd.

Pozdravlja vas Crkva u Bijelom Polju! 

———————————————————————————————————–

Ko su evanđeoski hrišćani?

Ovdje će te imati izuzetnu priliku da se upoznate sa evanđeoskim/biblijskim hrišćanstvom i tako, između ostalog, obogatite vlastito poznavanje hrišćanstva kao religije i, možda, doprinesete razbijanju predrasuda i neznanja koje prati evanđeosko vjeroispovijedanje i djelovanje a tako što će te saznati ne samo ko smo već i ko/šta nismo.

Naredni tekst, iako se prvenstveno bavi evanđeoskim prisustvom u Srbiji, mislimo da će biti od koristi i crnogorskom čitaocu. Tekst je napisao Dane Vidović i preuzet je sa sajta Beogradska otvorena škola, Centra za istraživanja religijehttp://www.bos.rs/cirel/

DRUŠTVO I EVANĐEOSKO HRIŠĆANSTVO U SRBIJI

U poslednjih desetak godina evanđeoske crkve u Srbiji mogli ste prepoznati po najmanje dva simbola — tabli na kojoj obično piše naziv crkve i vreme bogosluženja, i nekom od grafita sledećeg sadržaja: „Sekta”, „Obraz”, „Bežite dok možete, ovo je Srbija!”, i sl. Ovi ružni grafiti ponekad su znak malicioznosti i loših namera, ali su češće rezultat neznanja i predrasuda.

Naziv evanđeoski hrišćani ne odnosi se na jednu versku zajednicu, već je zbirni naziv za ceo niz protestantskih verskih zajednica koje danas predstavljaju najvitalnije krilo hrišćanstva. Radi se o više protestantskih crkava koje po svojoj istoriji i tradiciji vuku koren iz anabaptističkog krila evropske reformacije i nonkonformističkog pokreta britanske reformacije. Tu spadaju Baptistička crkva, Crkva Božija, Crkva Golgota, Crkva Hrista Spasitelja, Evanđeoska crkva, Evanđeoska crkva vere, Hristova pentekostna crkva, Hristova crkva, Hristova crkva braće, Hrišćanska zajednica, Hrišćanska nazarenska zajednica, Metodistička crkva, Protestantska evanđeoska crkva (u svetu poznatija kao Pentekostalna crkva) , Skupštine Božije, Slobodna pentekostna crkva. Ove su prisutne na našem terenu, a u svetu ih ima mnogo više i među njih spadaju i evanđeoski pokreti unutar tzv. tradicionalnih protestantskih konfesija, kao što su luterani (evangelici), kalvinisti (reformovani) i anglikanci.

Evanđeosko učenje i verovanje
Jedan od vodećih evanđeoskih teologa, anglikanac, Džon Stot istakao je da „evanđeoska vera nije neki novi izum, tj. neka nova vrsta hrišćanstva koju težimo da stvorimo. Naprotiv… to je originalno, apostolsko, novozavetno hrišćanstvo… Džona Veslija (osnivača metodizma) su… često optuživali da u Englesku crkvu uvodi nove doktrine. On je to žestoko poricao: ‘Ja samo poučavam staro, dobro hrišćanstvo.’ Bili Grejam (baptista) je bio optužen, ne za inovacije, već za… staromodnost i vraćanje religije sto godina unazad. Njegov odgovor je bio: ‘… zaista i želim da se religija vrati unazad — samo ne 100 godina, već 1900 godina, na period Dela apostolskih, kada su tadašnji Hristovi sledbenici bili optuženi da su prevrnuli Rimsko carstvo naglavačke’.”1 Objašnjavajući šta evanđeosko hrišćanstvo nije, Stot je dodao još dve stvari: ono nije odstupanje od hrišćanskog pravoverja i nije sinonim za verski fundamentalizam, za šta se ponekad optužuje.

Evanđeosko hrišćanstvo je duboko trinitarno (svetotrojično) hrišćansko verovanje. Svoja polazišta ono zasniva na Bogu Ocu i njegovoj milostivoj inicijativi da nam se sam otkrije, na ličnosti Isusa Hrista kao našeg iskupitelja i Svetog Duha, koji nas u trenutku pokajanja duhovno preporađa i od tada nastavlja da živi u nama. Evanđeoska vera je, dakle, vera u Svetu Trojicu. 2 Zato evanđeoski hrišćani snažno naglašavaju značaj Božije reči (Biblije), kao Božije lične objave čoveku, Hristovog krsta i Svetoga Duha. Iz ova tri osnovna teološka polazišta potiču sve ostale verske odlike, a u prvom redu, duboka privrženost Svetom pismu (Bibliji), koje svakodnevno čitaju i proučavaju, doživljaj Hrista kao ličnog Spasitelja, i insistiranje na stvarnom iskustvu Svetog Duha u događaju duhovnog preporoda i svetom životu posle toga. „Ipak, biti evanđeoski hrišćanin ne znači samo pridržavati se neke formule, bez obzira na to koliko je ona ispravna. Evanđeoska vera seže dalje od samog verovanja — sve do ponašanja i života; ona sa sobom donosi mnogostruki izazov da živimo u skladu s njom,” 3 zaključuje Džon Stot. Statistički posmatrano 4, u svetu danas ima oko 210 miliona pravoslavnih, 940 miliona katolika i 900 miliona protestanata. Prema tome, ukupni broj hrišćana danas iznosi oko dve milijarde. U procentima to izgleda ovako: katolika 46%, protestanata 44% i pravoslavnih 10%. Od ukupnog broja protestanata, na evanđeoske hrišćane otpada oko 765 miliona vernika, ili 37% od ukupnog hrišćanstva. Ove statistike, takođe, govore da evanđeoska grupa beleži rast od 4,5% (ili 34 miliona) godišnje, dok je rast ostalih grupa gotovo zanemariv. Prema tome, za oko pet godina, ovo će biti najbrojnija grupa u okviru hrišćanstva.

Danas je teško naći državu u kojoj ne deluje neka od evanđeoskih crkava. U nekim zemljama evanđeoski vernici predstavljaju većinsko stanovništvo, u drugima nezaobilaznu versku manjinu, a u nekima ugroženu versku manjinu koju, pod uticajem dominantne verske zajednice, država pokušava medijskim, zakonskim i drugim sredstvima da sankcioniše. Sukobi su najžešći tamo gde dominantne verske zajednice svoj verski identitet poistovećuju s nacionalnim, zbog čega se na njih gleda kao na predvodnike i čuvare nacionalnih i kulturnih vrednosti i dobara, dok se na sve ostale gleda kao na potencijalni izvor opasnosti i razaranja tih vrednosti. Na taj način međuverski odnosi brzo izlaze iz verskih i teoloških okvira i zadobijaju političke i druge dimenzije, što dovodi do veštačkog uvećavanja razlika i stvaranja pogrešnog utiska o njima; razlike postaju prepreke i granice, a nosioci tih razlika neprijatelji. U ovakvoj atmosferi teško se dolazi do dijaloga i korisne primene razlika koji bi obavezno doveli do obogaćenja i ulepšavanja zajedničkog života.

Pošto je evanđeoski pokret najvitalnija i najbrojnija grupa unutar protestantizma, njegovo nepoznavanje predstavlja, ne samo pomanjkanje lične kulture, već i nepoznavanje sveta u kome živimo. Ako treba zaključivati prema medijskoj i zakonodavnoj sferi, pravoslavno okruženje u Srbiji veoma slabo poznaje protestantizam i njegov razvojni put, a naročito njegovu unutrašnju raznolikost; a sve ono što se dobro ne poznaje, kod nas izaziva ksenofobiju, govor mržnje i konfrontaciju.

Pojava i delovanje u Srbiji
Od evanđeoskih hrišćana u Srbiju su prvi došli nazareni, oko 1865. godine, desetak godina kasnije baptisti, dok su ostali došli znatno kasnije, u 20. veku. Mnogi nazarenski i baptistički vernici bili su aktivni, zajedno sa luteranima, u radu Biblijskog društva. Propovednik i osnivač Baptističke crkve u Beču i bečke agenture Biblijskog društva, Edvard Milard, bio je veoma aktivan u borbi za objavljivanje Vukovog prevoda Novog zaveta i Daničićevog prevoda Starog zaveta, i na taj način, posredno, značajno uticao na usvajanje Vukove jezičke reforme u Srbiji. Kad je reforma kasnije usvojena, ona se u dobroj meri širila među narodom zahvaljujući opsežnoj distribuciji tih prevoda Biblije, koju su najviše vršili upravo baptistički i nazarenski vernici i propovednici. Zbog toga, s pravom možemo tvrditi da su evanđeoski hrišćani značajno doprineli usvajanju i širenju savremenog srpskog jezika i pisma.

Svoj procvat evanđeosko hrišćanstvo je doživelo u 20. veku, naročito nakon formiranja Kraljevine SHS, i kasnije Jugoslavije. U toku ratnih devedesetih godina, većina evanđeoskih hrišćana bila je nesebično angažovana u svim vidovima humanitarnog rada u okviru svojih humanitarnih organizacija, „Hleb živoga”, „Tabita” i „Ljubi svog bližnjeg” (kojima svakako treba pribrojiti i adventističku humanitarnu organizaciju „Adra” koja je često uspevala da prodere sa pomoći tamo gde nijedna druga organizacija nije mogla). Blagodeti te pomoći osetili su svi, od prvih izbeglica iz Hrvatske i Bosne, do izbeglica sa Kosova kasnije; zatim siromašnog lokalnog stanovništva, bolnica, vrtića, staračkih domova, profesora Beogradskog univerziteta… sve do pravoslavnih manastira na Kosovu.

Klevetanje i progonstvo evanđeoskih hrišćana u Srbiji
Ipak, srpsko društvo nikad nije odustalo od klevetničkog odnosa prema evanđeoskim hrišćanima. To klevetanje postalo je popularno još od kad su se oni ovde pojavili. Najžešće klevete napisane su i izgovorene na račun nazarena u 19. veku. Taj problem tematizovao je i srpski pisac Simo Matavulj u pripoveci Novoverci (1888.). Ti iskreni vernici, poznati po visokim moralnim standardima i kao veoma vredni radnici, nisu trpeli samo verbalnu torturu, već su godine i godine provodili po zatvorima. Ova progonstva „su se dešavala uz prećutnu saglasnost srpskih vlasti…” 5

Za vreme Kraljevine Jugoslavije — iako je bilo mnogo incidenata i pogrdnih napisa u novinama — prava jednog dela evanđeoskih hrišćana bila su zagarantovana Ustavom, a posleratna FNRJ/SFRJ izjednačila je sve verske zajednice pred zakonom, pa se klevetanje (koje je tada bilo uglavnom delo režimske, komunističke propagande), kad god se pojavljivalo, odnosilo na sve njih podjednako. Ipak, baš u tom periodu, zabeleženi su slučajevi oduzimanja zgrada evanđeoskim crkvama.

Po intenzitetu kleveta i broju klevetnika, ipak će ostati zapamćena druga polovina 20. veka, naročito osamdesete i devedesete godine. Taj period pamtićemo po orkestriranoj kampanji protiv evanđeoskih hrišćana i crkava, koja je obuhvatala sve sektore društva, crkvu, policiju, vojsku, medije, itd.

Hajka je dobila krila knjigom pravoslavnog apologetičara Lazara Milina, Crkva i sekte (1986. god.), a ubrzo se profilisala na tri struje: crkvenu, vojnu i policijsku. Podstaknuti efektom pomenute knjige, kao i potrebom da se reaguje na pojavu sve većeg broja okultnih i satanističkih grupa, više pravoslavnih pisaca i izdavačkih kuća preduzelo je pisanje i objavljivanje vrlo paušalnih i malicioznih tekstova o evanđeoskim crkvama, ne praveći jasnu razliku čak ni između njih i satanističkih grupa. Tadašnja vojska i policija, koje i inače raspolažu debelim dosijeima evanđeoskih crkava i vernika, ubrzo posle toga pokreću svoje izdavaštvo protiv „sekti”, u koje su svrstali i evanđeoske crkve. Da se ne bi negativno eksponirale kao državne institucije, vojska taj zadatak poverava jednoj novinarki, koja 1994. piše niz klevetničkih članaka protiv evanđeoskih hrišćana u časopisu Vojska , a kasnije, na osnovu njih objavljuje i knjigu, a policija isti zadatak poverava jednom svom kapetanu, koji objavljuje više visokotiražnih knjiga s vrlo proizvoljnim i tendencioznim podacima o evanđeoskim crkvama.

Ova tema tek zahteva opsežnu i temeljitu studiju i ovde se u to nećemo upuštati. Recimo samo još to da je i veliki broj, kako pisanih, tako i elektronskih medija u to vreme neobjektivno i tendenciozno obaveštavao o stanju i aktivnostima evanđeoskih crkava i njihovih humanitarnih organizacija. Iako su te organizacije, tokom rata, a i kasnije, po Srbiji delile doslovno na hiljade tona pomoći (hrane, higijene, lekova…), mediji su to, ili redovno ignorisali, ili, ako su i doneli koju informaciju o tome, to je najčešće više bila kvalifikacija, nego informacija, u smislu da ta i ta sektaška organizacija zloupotrebljava nesreću ovog naroda i vrbuje ga za svoje članove, i sl. Naravno, bilo je i časnih izuzetaka od ovog pravila, koji su informisali objektivno.

Ova tendencija netrpeljivosti, nastavlja se i u 21. veku. Iracionalni rat protiv evanđeoskih hrišćana (pod vidom borbe protiv sektaštva) sada već polako eskalira sa medijskog na zakonodavno bojno polje. Od medijskog oružja, sve više se prelazi na zakonodavna borbena sredstva. Od prvog predloga zakona o verskim zajednicama, u proleće 2001. godine, do četvrte verzije zakona, danas, prošlo je četiri godine, vreme dovoljno da se oceni u kom pravcu se kreće srpsko zakonodavstvo u odnosu prema evanđeoskom hrišćanstvu. Prvi predlog zakona poznat je po uvođenju podele na „tradicionalne” i „istorijske” verske zajednice i „pravna lica s verskim ciljevima” (nije data definicija za ove pojmove), vraćanju zakonodavstva na period Kraljevine Jugoslavije i po ideji da osnova za uređenje odnosa između crkve i države bude „teorija sinfonije”, poznata iz vremena vizantijskog cara Justinijana I, iz 6. veka. Sve ove novine sadrže diskriminativne elemente prema evanđeoskim crkvama. Iako su naredne verzije predloga zakona bile pročišćavane, osnovna podela na „tradicionalne” i „istorijske”, s jedne strane, i sve ostale, s druge strane, zadržana je u svim predlozima. Svi komentatori te podele, uključujući i evropskog pravnog eksperta, koga je za tu svrhu angažovalo samo Ministarstvo vera, ocenili su da je takva podela akt diskriminacije. U prvoj tački svog komentara, ovaj pravnik piše: „Ovaj predlog zakona je očigledno pokušaj učvršćivanja privilegovanog položaja Srpske pravoslavne crkve… i davanja prednosti tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama… On stvara predrasude prema svim drugim verskim zajednicama u Srbiji…”6

Međutim, iako ovaj predlog zakona još nije usvojen, diskriminacija začeta u njemu već je našla put do drugih zakona, koji jesu usvojeni, i već ubire danak među evanđeoskim crkvama i vernicima. Navodimo samo dva primera. Podela na „tradicionalne” i „istorijske”, i ostale ušla je npr. u Zakon o osnovnom i srednjem obrazovanju, tako da deca roditelja evanđeoskih vernika nemaju prava da uče veronauku svoje crkve, jer nije ponuđena kao opcija. Drugi primer je Zakon o porezu na imovinu. Član 12., pod naslovom Poreska oslobo đ enja, stav 3) glasi: „ Porez na imovinu ne plaća se na prava na nepokretnosti… u svojini tradicionalnih crkava i verskih zajednica (Srpska pravoslavna crkva, Islamska zajednica, Katolička crkva, Slovačka Evangelistička crkva a.v., Jevrejska zajednica, Reformatska hrišćanska crkva i Evangelistička hrišćanska crkva a.v.), koje su namenjene i koriste se za obavljanje verskih obreda. ” 7 Za razliku od ovoga, raniji Zakon o porezu na imovinu tretirao je sve verske zajednice jednako.

Korak u boljem pravcu
Kad se sve prethodno uzme u obzir, postaje jasno da se i pred našim društvom i pred evanđeoskim hrišćanstvom u Srbiji nalaze makar dva krupna zadatka: upoznavanje i saradnja. Zadatak evanđeoskih hrišćana je da se više i jasnije ovom društvu predstave, a zadatak društva trebalo bi da bude da za to predstavljanje stvori više prostora, kako u medijima, tako i u zakonima i institucijama. Evropska reformacija bi morala da dobije više prostora u našim udžbenicima. Što se tiče saradnje, evanđeosko hrišćanstvo može da bude dobar most kulturne razmene i raznih oblika društvene saradnje između ovog društva i društava najvećeg broja zemalja u svetu. Ako bi se za takvu saradnju stvorile institucionalne osnove, ovo društvo bi time sebi otvorilo još jedna važna vrata prema svetu, a imalo bi i značajnu korist.


Dane Vidović
, propovednik Prve baptističke crkve Beograd

1 JRW Stott, Evangelical Truth , Leicester, IVP 1999., str. 16-17.
2 Najdžel Rajt piše o primarnom značaju Svete Trojice u evanđeoskoj veri u knjizi The Radical Evangelical: Seeking a Place to Stand (SPCK, 1996).
3 Evangelical Truth, str. 135 .
4 Up. Patrick Johnstone/Jason Mandyk, Operation World , 21. Century Edition , WEC Int./Paternoster, UK, 2001.
5 Vidi: Udar na verske slobode, str. 26. i članak M. Palaret, „Čovek koji je izgradio Englezovac” u Istorijski Časopis , knj. 39, SANU, Beograd 1992., str. 147-151.
6 Dr. Reinhard Kohlhofer , Opinion on the Serbian Draftlaw on Religious Freedoms, Churches, Religious Communities, and Religious associations, Beč, 10. avgusta 2004. godine.
7 Službeni glasnik RS, broj 26/01, 45/02, 80/02 i 135/04.

———————————————————————————————————–

Vera i nacija

Aleksandar Jovanović

1. Pravilan odnos hrišćana prema otadžbini i nacionalizmu

Nacionalizam i netrpeljivost među susednim narodima, deo su stvarnosti na našim prostorima. Neki nacionalizam smatraju pozitivnom pojavom, a neki negativnom. Veliki broj nacionalista kod nas deklariše se vernim hrišćanima, jer smatraju da kao pripadnici određene nacije moraju pripadati i određenoj veri. Međutim, da li su takvi stavovi u skladu sa Biblijom? U ovom članku pogledaćemo šta Božija reč kaže o tome.

Jedno u Hristu

Biblija ne daje prostora da se hrišćani ni u kom pogledu dele po narodnosti. Naprotiv ona to osuđuje. Apostol Pavle kaže da je morao da prekori apostola Petra zato što se Petar pred jevrejskim hrišćanima postideo ne-jevrejskih hrišćana i time “kršio istinu evanđelja” (Gal. 2:11-16). Apostoli Petar i Pavle su obojica bili Jevreji. U ranom hrišćanstvu neki jevrejski vernici mislili su da su kao Jevreji bolji od ne-jevreja, tj. da su zbog svoje nacionalnosti bliži Bogu. Ova greška potekla je iz verovanja da zato što je Bog sa Jevrejima sklopio Stari zavet, njihova posebnost u odnosu na druge se nastavlja i u Novom zavetu. Apostol Pavle to pobija na više mesta i dokazuje da je Novi zavet za vernike iz svih naroda. Dalje u tekstu, apostol Pavle poručuje novim vernicima: “Verom u Isusa Hrista sad ste svi sinovi Božiji; jer svi vi koji ste u Hrista kršteni – u Hrista ste se obukli. Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu.” (Gal. 3:26-28)[1]. To isto se potvrđuje i apostol Petar: “… Bog ne gleda ko je ko, nego je u svakom narodu mio njemu onaj koji ga se boji i tvori pravdu.” (Dela 10:34-35).

Među hrišćanima, dakle, ne sme biti podele ni po nacionalnoj, niti po bilo kojoj drugoj osnovi.

“Dobri Samarićani”

Gospod Isus kaže da je druga najveća zapovest voleti bližnjeg svog kao i samog sebe (Lk. 10:29-37). Neko od slušalaca je upitao “ko je bližnji moj?” Isus je na to odgovorio pričom o dobrom Samarićaninu. U priči, drumski razbojnici su opljačkali jednog Jevrejina i ostavili ga ranjenog na putu. Putem su prošla dva jevrejska sveštenika, ali nisu htela da mu pomognu da se ne bi isprljali krvlju. Tada je prošao jedan Samarićanin koji je pomogao ranjenom čoveku i smestio ga u gostionicu o svom trošku. Isus je rekao da je upravo taj Samarićanin bio njegov bližnji.

Današnji čitaoci te priče većinom ne razumeju glavnu “caku” u toj priči, jer ne znaju nešto što je Isusova publika itekako dobro znala: Samarićani i Jevreji su u to vreme bili najljući neprijatelji. Samarija se graničila sa Judejom (domovinom Jevreja) i iz istorijskih razloga te dve etničke grupe bile su u izuzetno lošim odnosima, toliko lošim da je jevrejska tradicionalna religija zabranjivala Jevrejima da čak i govore sa Samarićanima. Kad se to uzme u obzir, Isus je itekako šokirao svoju jevrejsku publiku. Prevedeno na naše lokalne prilike, ta priča zvučala je kao kad bi neko rekao da je u vreme sukoba na Kosovu 1999. neki pripadnik OVK pomogao ranjenom vojniku JA! I uz sve to Isusova zapovest je “ljubi bližnjeg svog kao samog sebe…”

Hrišćani moraju voleti ljude svih nacionalnosti i vera bez obzira na istorijske i trenutne prilike
.

“Moja je osveta, ja ću je uzvratiti”

Jedno od pitanja koje se postavlja je “kako da mi volimo neke od naših susednih država kad su oni nama u istoriji i ratovima uradili razne nepravde?” Oni koji to pitaju, obično su mišljenja da bi bilo pravedno primeniti neku vrstu odmazde i ako je moguće “uzeti natrag šta je pravedno naše”. Nije mi namera da raspravljam istorijske nepravde o tome kome pripada koja teritorija, ili ko je koga više zlostavljao u kom ratu. Verujem da je rat po definiciji zlo, i to ovde nije tema rasprave. Ono što nas Biblija uči je da svetiti se za nepravdu nije na nama već na Bogu. Apostol Pavle kaže: “Ne svetite se sami, dragi moji, nego dajte mesta gnevu Božijem. Jer je napisano: ‘Moja je osveta, ja ću uzvratiti’, govori Gospod. Nego “ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer ako to činiš, glava će mu goreti od srama. Ne daj da te zlo pobedi, nego ti pobedi zlo – dobrim.” (Rim. 12:19-21).

Pored ovog ima i drugih stihova u Bibliji koji osuđuju osvetu (npr. Mt. 5:39). Osveta se u svojoj suštini protivi mnogim principima koje je Bog postavio vernicima. Zla i nepravdu čine pojedinci i Bog kaže da će on “izravnati račune”, a da je na nama da naše neprijatelje, kao i sve druge ljude, volimo, ma koliko to teško bilo.

Traženje osvete je zlo koje hrišćane ne sme da nadvlada
.

Građani Carstva Nebeskog

Novi zavet kaže da su svi hrišćani su deo Božije države – Carstva Nebeskog. Isus kaže da je Carstvo Nebesko u ovom vremenu duhovni koncept (Jn. 18:36) i da su svi istinski vernici deo Carstva. Drugim dolaskom Isusa Hrista na zemlju Carstvo će se materijalizovati i biti dom svih Hrišćana iz svih vremena (tema knjige Otkrivenja).

Ako su hrišćani građani Carstva Nebeskog, logično je da ga smatraju za domovinu. To apostol Pavle i potvrđuje: “A naša je domovina na nebu, otkuda i Spasitelja očekujemo Gospoda Isusa Hrista…” (Fil. 3:20 DS). Ako su hrišćani građani Carstva, onda je prirodno da su odani njemu i Bogu kao vladaru pre nego državi u kojoj trenutno žive. Gospod Isus je rekao da niko ne može da služi dva gospodara. Neminovno, doći će do sukoba lojalnosti (Mt. 6:24).

Da li to znači da treba mrzeti državu u kojoj živimo? Naravno da ne. Biblija podstiče vernike na svaku moguću akciju koja donosi duhovnu i materijalnu dobrobit društvu u kome žive. Isus je rekao da je druga najveća zapovest voleti svoje bližnje; apostol Pavle smatra da je briga o siromašnima jedna od najvažnijih funkcija Hristove crkve; on takođe upućuje vernike da se pokoravaju zakonima zemlje u kojoj žive (osim ako ti zakoni ne zabranjuju hrišćanima da slave Boga ili ih na drugi način teraju na greh (Dela 4:19)), i da treba da budu uzorni građani (Rim. 13:1-7).

No, iako smo pozvani da budemo uzorni građani moramo biti svesni realnosti o ovozemaljskim državama. One su privremene ljudske tvorevine koje će kad tad nestati (Otk. 16:19). Cela knjiga Otkrivenje nam govori da će sve države sveta i njihove vlasti po Hristovom drugom dolasku nestati, i on će suditi svima i vladati kao car nad Zemljom i svim narodima. Ako su države prolazne, a hrišćani se posvete uzdizanju i proslavljanju svog etničkog porekla i trenutne države stanovanja, rade to u suprotnosti sa Isusovim učenjem koje kaže: “Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gde moljac i rđa uništavaju i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gde ne uništava ni moljac ni rđa, i gde lopovi ne potkopavaju niti kradu; jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje.” (Mt. 6:19-21).

Apostol Petar piše vernicima: “Ljubljeni, molim vas kao strance i putnike na zemlji, da se čuvate telesnih žudnji, koje s dušom rat vode (1. Pet. 2:11 LB).” Reči stranci i putnici kažu nam da su vernici na ovom svetu privremeno i da se prema životu tako treba i da ophode, te da se fokusiraju na vršenje Božije volje i izgradnje onoga što je neprolazno, onoga što će biti vrednovano u Hristovom Nebeskom Carstvu (Mt. 6:19-21).

Carstvo Nebesko nije neka utopistička zamisao ili slatko praznoverje. Koncept Carstva je jedan od stubova hrišćanske vere i svi istinski vernici su svesni toga i prema tome upravljaju svoj život.

Za hrišćane je, dakle, Carstvo Nebesko istinska domovina, a na ovoj zemlji mi smo stranci i putnici.

A šta sa nacionalnom pripadnošću?

Neki se i dalje pitaju: “Dobro, lojalnost državnoj vlasti je jedna stvar, ali zar je pogrešno ponositi se mojom nacionalnošću (npr. Srbin ili Bugarin)?” I na to pitanje primenjujemo slične biblijske principe.

Pogledajmo prvo šta nam Biblija govori o poreklu naroda. Biblija kaže da su svi ljudi potomci jednog čoveka i žene. Samim tim svi su ljudi po poreklu jednaki. Biblija nam dalje govori da je podela ljudskih jezika nastala kao posledica Božije kazne (1. Moj. 11). U Otkrivenju kaže se da će po drugom Hristovom dolasku vernici iz svih naroda i plemena slaviti Hrista i klanjati mu se (Otk. 7:9), a da će nevernicima iz svih naroda biti suđeno (Otk. 19:15)[2]. Prethodno pomenuti stih Otkrivenja kaže da će među vernima biti prisutni pripadnici svih narodnosti. To znači da će na Nebu važiti samo podela na vernike i nevernike bez obzira na nacionalnu pripadnost.

Biblija nam daje još jedan interesantan koncept nacionalne pripadnosti; u Poslanici Jevrejima 11, autor tog teksta daje istorijske primere uzornih vernika koji su verovali Božijim proročanstvima. Ta proročanstva su obećanja o budućnosti Izraela i dolasku Spasitelja celog sveta. Pravi vernici su posvetili svoj život živeći u svetlu tih obećanja, iako su znali da na ovoj zemlji neće doživeti da vide ostvarenja tih obećanja oni sami, već njihovi potomci i ostali verni ljudi. Takva vera je ono što je Bog uvek vrednovao. Autor zaključuje: “Shodno veri pomreše svi ovi ne primivši obećanja, nego ih samo izdaleka videše i pozdraviše, i priznaše da su stranci i došljaci na zemlji.” (Jev. 11:13)

Autor teksta za došljake koristi grčku reč parepidemos koja označava putnika ili stranca (u prevodu Luja Bakotića ta reč se uvek prevodi kao putnik). Autor, dakle, jevrejske vernike iz doba Starog zaveta naziva strancima na zemlji bez obzira na to što su kao etnički Jevreji imali Izrael kao svoju ovozemaljsku domovinu!

Tu istu reč apostol Petar koristi u svojoj prvoj poslanici kad obraća vernicima različitog etničkog porekla. Apostol Petar kaže: “Petar, apostol Isusa Hrista, izabranim došljacima, rasejanim po Pontu, Galatiji, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji…” (1. Pet. 1:1). Te maloazijske oblasti bile su dom narodima različitog etničkog porekla. Međutim, on ih sve naziva jednim imenom – došljacima ili u prevodu L. Bakotića putnicima.

Dalje, u istom tekstu čitamo: “A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavite slavna dela onoga koji vas je iz tame prizvao u svoju čudesnu svetlost…” (1. Pet. 2:9). Za samu reč narod u smislu nacionalnosti Novi zavet koristi grčku reč etnos koja je podvučena u gornjem tekstu[3]. Ta reč po definiciji označava narod istog porekla, tj. jedinstvenu etničku skupinu ili pleme.

Iako piše različitim etničkim grupama, apostol Petar ih naziva jednim narodom, zasebnim narodom koji su na zemlji stanci i putnici (ili došljaci). To je i razumljivo jer svi istinski vernici svih nacionalnosti slede iste životne principa i vezuje ih odnos prema Hristu.

Hrišćani su, dakle, u duhovnom smislu jedna etnička skupina – jedan narod.

Da li to, dakle, znači da je patriotizam greh?

Odgovor na ovo pitanje u mnogome zavisi u tome kako se patriotizam definiše. Videli da su istinski hrišćani građani Carstva Nebeskog i na ovom svetu stranci i došljaci, kako to kaže apostol Petar. On takođe potvrđuje da su svi hrišćani jedan narod. Hrišćani međusobno ne smeju da diskriminišu po poreklu ili ma kom drugom osnovu, tvrdi apostol Pavle, a Gospod Isus očekuje da volimo sve ljude, čak i one za koje nas naša narodna tradicija uči da su nam neprijatelji (priča o dobrom Samarićaninu). Dalje, apostol Pavle tvrdi da je tražiti osvetu greh. Na kraju, za hrišćane je veoma bitno da shvate poruku knjige Otkrivenja: da su ovozemaljske države privremene tvorevine a da je Carstvo Nebesko ono što verne očekuje u večnosti i da se u njega treba pouzdati.

Kad se te činjenice uzmu u obzir, patriotizam koji stavlja ljubav prema naciji i državi na prvo mesto (pre Carstva Nebeskog i ljubavi prema ostalim hrišćanima i nehrišćanima), a uz put podrazumeva mržnju i netrpeljivost prema drugim narodima, pogrešan je iz razloga koje smo videli.

Poštovati državne zakone, i raditi za dobrobit društva suština je hrišćanskog bića, ali je opsednutost nacijom i mržnja prema drugima, kao i traženje osvete za istorijske, ratne i druge nepravde je nedvosmisleno greh.

2. Da li je hrišćanstvo nasledno?

Sticajem istorijskih okolnosti, u našim krajevima (a i drugde u svetu), veroispovest i etnička pripadnost su za mnoge postali nerazdvojivi pojmovi. Određene veroispovesti vezuju se za pojedine etničke grupe, te je i etnički identitet određen veroispovešću. Religijska pripadnost je, dakle, nerazdvojni deo nacionalnog bića. Formule su, čini se, jednostavne: Srbi su pravoslavni, Hrvati katolici, itd. Neretko, to pređe u ekstrem, te pojedinci smatraju da “pravi Srbin, patriota” mora biti pravoslavan, “pravi Hrvat” mora biti katolik”, itd.

No, da li ovaj koncept ima biblijsku potporu? Naime, realnost je da se većina onih koji kažu da su hrišćani ne ponašaju dosledno biblijskim principima, ne poznaju sadržaj Svetog pisma, a neki čak i otvoreno kažu da “baš i ne veruju da Bog postoji”!

Pošto sam proučio šta Biblija kaže zaključio sam da gore navedeni pogledi na veru i naciju, i biblijsko učenje, ne idu ruku pod ruku. Nauka Svetog pisma govori potpuno drugačije o tome ko su hrišćani.

Po biblijskom shvatanju, hrišćani su: 1) iskupljeni od greha verom u žrtvu Isusa Hrista, čime su postali deo Carstva Božijeg; 2) sledbenici Isusa Hrista; 3) isključivo oni koji su lično i svesno odlučili da to budu (tj. ne oni koji su veru “nasledili” po nacionalnoj osnovi).

Opravdani pred Bogom i deo Carstva Božijeg

Isus i njegovi apostoli su govorili da su Hristovi sledbenici deo Carstva Božijeg (Fil. 3:20; Jev. 11:14; Jev. 11:16; Mt. 7:21; Jn. 3:3; Jn. 3:5). Biti deo tog Carstva znači provesti večnost u Božijem prisustvu. No, kako da grešan čovek dođe u prisustvo svetog i bezgrešnog Boga?

Odgovor je dao Isus: “Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki – ko veruje u njega – ne propadne, nego da ima večni život.” (Jn. 3:16). Ovaj ubedljivo najcitiraniji biblijski stih sažima njenu celokupnu predivnu poruku. Hrist je na krstu umro za grešnike, koji, ako veruju u njega, bivaju pred Bogom opravdani, i time neće od Boga biti osuđeni na večnu propast, već će sa njim deliti večnost u Carstvu Božijem.

Pogledajmo sličnu poruku apostola Pavla: “Jer nema razlike; svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije, te se opravdavaju za badava – njegovom blagodaću – na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu, koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja – njegovom krvlju – koja se verom usvaja… i da opravda onoga koji veruje u Isusa.” (Rim. 3:23-26)

Očigledno da, po Bibliji, jedino što svi delimo kao zajedničku osobinu je greh (“svi su zgrešili”). Grešnici ne mogu u Božije prisustvo, tj. ne mogu da vide Boga u svoj njegovoj slavi i veličanstvu (“lišeni slave Božije”), ali se pred Bogom opravdavamo žrtvom Isusa Hrista, koju pojedinačno usvajamo aktivnim verovanjem (“na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu… njegovom krvlju… koja se verom usvaja”). Na osnovu vere, Bog opravdava svakog pojedinca koji veruje (“i da opravda onoga koji veruje u Isusa”). Bezgrešni Isus je na krstu primio kaznu namesto svih onih ljudi (grešnika) koji veruju u njega, i oni su verom u njega opravdani.

Dakle, da bi smo postali čisti pred Bogom, i postali deo Njegovog Carstva moramo učiniti prvi korak – verom prihvatiti Hrista kao Boga i Spasitelja.

Hristovi Sledbenici

Sama reč “hrišćanin”, prevod je Novozavetne reči hristianos koja je kombinacija grčke reči Hrist (Pomazanik) i latinskog ianos što označava pripadnost nekome (ponekad i u ropskom smislu) – dakle bukvalno “onaj koji pripada Hristu” ili jeste “Hristov”. Ta reč se počela da upotrebljava za Hristove sledbenike u Antiohiji, i odatle se proširila (Dela 11:26).

Po Bibliji, možemo da zaključimo da su Hristovi sledbenici tog vremena imali sledeće karakteristike: 1) Verovali su da ih je žrtva Isusa Hrista na krstu spasila od greha, i učinila čistim pred Bogom (Tit 2:14, Jev. 9:14, itd.); 2) predano su primenjivali su nauku Hrista i njegovih apostola u svakodnevnom životu (Dela 2:42).

Važna karakteristika druge stavke je ta da je hrišćanski život podrazumevao postupno preobraženje hrišćanina iz njegove grešne prirode u prirodu Isusove bezgrešne ličnosti (Ef. 4:13; Rim. 12:2; 2. Kor. 3:18, itd.). Ovo logično podrazumeva aktivno učestvovanje u verskom životu.

Dakle, za postizanje ovog cilja potrebna je apsolutna predanost Hristu i njegovom učenju. To se direktno zaključuje iz pisama apostola Pavla. On stavlja znak jednakosti između svog života i službe Hristu (Fil. 1:21). Neko može da prigovori da je Pavle bio apostol, i time je stepen posvećenja koji je on morao da ima svakako veći od stepena posvećenja “običnih vernika”. Međutim, sam Pavle pobija takvo razmišljanje time što traži od vernika da se ugledaju na njega na isti način kao što se i on sam ugleda na Hrista (1. Kor. 11:1). On kaže vernicima da se i oni sami treba aktivno da posvete “preobražavanju uma” da bi znali šta je istinska Božija volja (Rim. 12:2).

Na kraju i sam Gospod kaže: “Ko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan, i ko ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan;” (Mt. 10:37). Isus od svojih sledbenika očekuje beskompromisnu ljubav i potpunu predanost.

Isus u životu vernika mora da zauzima centralno mesto. Nerealno je tvrditi da se oni koji su rođeni i odrasli u tradicionalno hrišćanskoj sredini, a ne pokazuju nikakvo lično interesovanje za veru, zovu hrišćanima. Na neki način, to je kao kada bi neko tvrdio da samo zato što je njegov otac studirao medicinu, to i njega samog čini doktorom, iako na medicinski fakultet nikada nije nogom kročio!

Lična i svesna odluka

Na kraju, moramo da primetimo da se svi prethodno navedeni stihovi odnose na pojedince. Primetićemo fraze “svaki ko veruje”, “da opravda onoga koji veruje” i mnoge druge, koje sve podvlače pojedinačnu odgovornost. Ni u jednom trenutku u Bibliji nije rečeno da se deca vernika biti vernici na osnovu vere roditelja ili praroditelja, a da pri tom sama nemaju nikakvog kontakta sa verom. Ono što roditelji mogu da urade je da poduče decu hrišćanskoj veri, ali sama pripadnost veri zavisiće isključivo od odluke koju pojedinac donese.

Takav stav je, zapravo, izrazito osuđen. Jevreji Isusovog doba bili su jako ponosni na svoju naciju. Pošto je Bog sa njihovim precima sklopio Mojsijev (Stari) zavet, smatrali su da su po svom poreklu automatski Božiji narod. Jovan Krstitelj (i sam Jevrejin) je pobio taj stav, poručivši jevrejskim verskim starešinama da se vera mora da pokaže delima. Takođe je pogrešno to što se ponose time da su, fizički gledano, Avramovi potomci, jer bi Bog mogao da i od kamenja da stvori “Avramove potomke” (Avramovi potomci je biblijski sinonim za ljude koji veruju).

Odluka o prihvatanju Hrista, kao i biti njegov sledbenik je isključivo svesna i lična odluka.

Praktične posledice pogrešnog shvatanja odnosa vere i nacije

Pored toga što vezivanjem vere i nacije idemo direktno protiv Božije reči, postoji i niz praktičnih posledica koje možemo sagledati svuda oko nas.

Naime, vezivanje vere i nacije logično povlači za sobom i to da se “nacionalna” crkva bavi politikom i svetovnim stvarima, što je nešto što Isus i apostoli nikad nisu naučavali. Takođe, u svesti verski neprosvećenog naroda, stvara se mentalitet “nas” i “njih”. Tada vera postaje puko obeležje bez ikakvog suštinskog značaja, i “pravoslavci” kreću u rat protiv “katolika”, iako su i jedni i drugi nominalno hrišćani. U toj situaciji Božije zapovesti “ne ubij” i “ljubi bližnjeg svog” prestaju da znače bilo šta. U stvarnosti, rat se vodi za kontrolu teritorija, ali vera, kao deo nacionalne ideologije, igra značajnu ulogu u demagogiji koju koriste nacionalisti. Na žalost, njima je priklonjeni i deo crkvenog klera, što u očima javnosti daje utisak da Bog zaista blagosilja ovakve aktivnosti.

Setimo se da je u građanskim ratovima na teritoriji bivše SFRJ bilo puno ljudi koji su se proglašavali vernim pravoslavcima i katolicima. Ti isti ljudi su pri tom bezočno ubijali i činili druga zlodela. I sami pojedini sveštenici su “blagosiljali” puške, topove i druga ubojita oružja, da bi njima vojnici pobili nevernike! Razmislite o Isusu o kome čitamo u Novom zavetu. Da li mislite da on, sad na nebu, zaista daje blagoslov ovakvom monstruoznom izvrtanju njegovog učenja.

Rat, koji sam dao kao primer, na neki način je samo “vrh ledenog brega”. Nacionalistički ideolozi zloupotrebljavaju veru, i govoreći o “vernosti nacionalnoj crkvi”, zapravo prodaju svoje etnocentrične ideje. Mržnja prema “onim drugima” tako nastavlja da tinja, sve dok se tragedije ponovo ne dese.

Pored toga, oni koji dobrovoljno odluče da promene veru smatraju se “izdajnicima otačaske vere” i neretko dožive izolaciju, čak i od strane onih najbližih. Neki su čak kategorični u apsurdu da “Srbin koji je izdao pravoslavlje prestaje da bude Srbin”.

Neko može da pita “dobro zloupotreba je jedna stvar, ali ako neko nije prihvatio Hrista, a živi u tradicionalno hrišćanskoj porodici, koje je on onda vere?” Prost odgovor je da ako neko nije prihvatio Hrista, ta osoba nije hrišćanin. Ta osoba se naziva “hrišćaninom” samo u smislu društvenog uopštavanja koje naučnici (sociolozi, geografi, istoričari, etnolozi, itd.) koriste da obeleže oblasti verskih i kulturnih uticaja.

U Biblijskom smislu, oni koji ne veruju ili “možda veruju” (onaj koji veruje da “Bog možda postoji”) tretiraju se kao nevernici (Otk. 3:16, Mt. 12:30). To isto čak važi i za one koji veruju da Bog postoji, ali tome ne pridaju nikakav značaj, i ne prihvate Isusa u svoj život (Biblija kaže da čak i demoni veruju da Bog postoji, pa im to samo po sebi ne pomaže (Jak. 2:19)).

Zaključak

Sudeći po biblijskim stihovima koje smo naveli, hrišćanstvo se ne nasleđuje kroz porodicu ili nacionalnu pripadnost. Prihvatanje hrišćanstva je na savesti pojedinca.

Biblija nam ne da prostora da se smatramo hrišćanima, osim ako lično i svesno nismo doneli odluku da to budemo.

Takođe, vezivanje vere i nacija dalekosežne negativne posledice, jer, u ekstremu, dovodi čak i do ratova.

Kontakt: Aleksandar Jovanović <aleksndeb@gmail.com>

Beleške:
[1] Svi biblijski citati su iz prevoda dr Emilijana Čarnića, osim ako drugačije nije naznačeno.
[2] U ovom stihu reč narodi je u nekim prevodima na srpski prevedena kao mnogobošci, u nekim kao neznabošci a u nekim kao narodi. Svi prevodi su u principu korektni jer grčka reč pored naroda može da bude, u nekim slučajevima, korišćena za narode koji ne veruju u istinskog Boga (otud neznabošci). U to vreme Hrišćanstvo je bila jedina vera koja je ispovedala istinskog Boga, a sve ostale religije su bile mnogobožačke (otud mnogobošci).
[3] Za nepodvučenu reč narod korišćena je grčka reč laos koja se može prevesti i sa rečju ljudi.
~~~

Preuzmi članak

Adobe-PDF-Document-icon
 ………………………………..
Pogledajte kako mi vidimo duhovnu situaciju u Crnoj Gori
ovdje
Prijavite se da primate naš
newsletter4
______________________________________________________________
Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s