Na sudu (Za decu i one koji veruju kao deca)

Na sudu

(Za decu i one koji veruju kao deca)

Napisala: Aloiz Selnis

            Zamislite da ste na sudu. Sudija je seo u svoju fotelju. Lice mu je jako ozbiljno i zamišljeno. Na njemu je velika odgovornost. Optuženi je ustao i primakao se svom advokatu, koji je sedeo za stolom.

 Okružni tužilac je seo za drugi sto. Ovo će biti težak sudski proces. Okružni tužilac je naporno radio na ispitivanju krivice okrivljenog. Osećao je da je uradio dobar posao sa svim prikupljenim materijalima i dokazima koje je izneo. Nikako nije mogao da razume kako se ovaj čovek brani jednostavnom tvrdnjom da nije kriv, kada svi dokazi ukazuju da je kriv… ili to samo tako izgleda?

U sudnici je vladala tišina. Svi su čekali šta će sudija da kaže. Kakva će biti njegova presuda odnosno odluka? Na kraju, sudija je rekao: „Kriv je !“ Okrivljeni je osuđen na mnogo godina u teškim zatvorskim uslovima. Niko nije verovao prigovoru okrivljenog da je nevin.

Mnogo godina posle ovog sudskog procesa, uhvaćena je jedna osoba koja je, pored počinjenog prekršaja, priznala i zločin za koji je greškom osuđen nevin čovek sa početka naše priče. Naravno da su onog prvog oslobodili, ali niko nije mogao da mu vrati godine koje je nepravedno proveo u zatvoru.

Sigurno mislite: „Kako je ovo nepravedno.“

Sve ovo me podseća ne jedan drugi sudski proces koji je isto tako bio nepravedan, jako predvidiv i iznenađujuće neobičan. Dogodio se pre više od dve hiljade godina.

Čovek kojem se sudilo nije bio alkoholičar, ni lopov, ni ubica. Nikada nije počinio nikakav zločin ili neko drugo delo nasilja. Nekada ga je pratilo veliko mnoštvo naroda zato što je činio mnoga čuda i zato što je pomagao ljudima. Ovaj čovek nikada nije učinio ni jedno loše delo, bio je savršen. Govorio je o vaskrsenju iz mrtvih, kada će svi oni koji su umrli ponovo da ožive i to zauvek. Zar vam nije čudno što su ovakvu osobu izveli pred sud kao zločinca? Evo kako je do toga došlo.

Jedne noći poveo je ovaj čovek svoja tri najbolja druga u jedan miran vrt, daleko od gomile ljudi, da se u miru i tišini mole. Malo kasnije čuli su kako tišinu i mir noći remeti grupa ljudi koja im se približavala. Ko li to može biti noću napolju? Već su primetili i svetla od baklji onih koji su im se približavali. Kada se mnoštvo približilo dovoljno da mogu da prepoznaju njihova lica, primetili su jednog prijatelja sa kojim su često bili u društvu. Zašto je usred noći u vrt doveo vojnike i sveštenike? Istina je bila da se on samo pretvarao da je bio njihov prijatelj. Došao je samo zato da vojnicima da znak i pokaže osobu koju su hteli da uhvate.

Sa kakvom li se neobičnom i velikom pompom ova grupa kasnije vraćala u grad!

Zatvorenik je bio vezan, okružen i predvođen vojnicima sa izvučenim mačevima. Mnoštvo naroda ih je pratilo. Zatvorenik je pitao: „Zašto ste me vezali? Često sam boravio među vama u gradu i u hramu. Zašto idete za mnom sa kopljima i držite me vezanog kao da sam neki zločinac?“

Iako je još bila noć, zatvorenik je bio doveden u palatu prvosveštenika na saslušanje.

Okupili su se svi značajni ljudi.

Svojim učenjem, ovaj čovek je uznemirio verske vođe. Odlučili su da jedini način kako da ga zaustave jeste da ga ubiju.

„Šta možeš reči u svoju odbranu?“ smejali su mu se. Nije odgovarao. Bili su im potrebni ljudi koji bi mogli da ga optuže, koji bi rekli nešto protiv njega. Nisu mogli naći nikoga ko je video da je ovaj čovek uradio nešto loše. Na kraju su ipak pronašli dva svedoka koji su bili spremni da lažno svedoče protiv njega (Matej 26:59-61). Kada je zatvorenik na kraju progovorio, rekao je da je Sin Božiji. Prvosveštenik je izjavio: „Zar su nam potrebne još neke optužbe?“

„Kriv je, zaslužio je smrt! Izjavio je za sebe da je Bog!“ vikalo je mnoštvo.

Međutim, ove verske vođe su imale jedan problem. Prema svom zakonu nisu mogli da osude osobu na smrt (Jovan 18:31). Smrtna kazna je mogla da dođe samo od rimskog upravitelja. Trebalo je da povedu zatvorenika pred njega i da ga ubede da je ovaj čovek zaslužio smrt.

Jako rano ujutro, čim je to bilo moguće, poveli su zatvorenika u sudnicu, u kojoj je sudija bio rimski upravitelj, koji se zvao Pilat.

Ovaj je pitao tužioca: „Šta je vaša optužba? Kakvo zlo je ovaj čovek učinio?“

Odgovorili su: „Da nije kriv, ne bi smo ga doveli pred tebe – zar ne?“ Pozvali su lažne svedoke, one koji su pristali da lažu protiv zatvorenika. Zatvorenik je odbio da odgovara na njihove lažne optužbe.

Po svemu sudeći, Pilat je smatrao ovo svedočenje za lažno, zato je zatvorenika poveo da ga nasamo sasluša. U svom srcu je dobro znao da je okrivljeni nevin i da nije zaslužio nikakvu kaznu, a ponajmanje smrtnu kaznu. (Matej 27:18) Na kraju se vratio razbesnelom mnoštvu i rekao je: „Ne nalazim nikakve krivice na njemu.“

Sada je sudija imao problem. Sa jedne strane čovek za kojeg je verovao da je nevin, a sa druge strane razbesnela masa ljudi koja je želela da ubije zatvorenika. Iz mase se čulo kako je neko viknuo: „U Galileji diže narod na bunu!“ Tada se sudija dosetio nečeg.

Upravnik Galileje, koji se zvao Irod, upravo je došao u grad. Neka Irod sudi ovom zatvoreniku. Pilat je jako želeo da se oslobodi ovog zatvorenika. I tako su zatvorenika poslali na sud kod Iroda.

Irodu je bilo drago da može da vidi ovog čoveka o kojem je tako mnogo slušao. Čuo je za čuda koja je učinio, o tome kako je mnoge ljude ozdravio, kako je slepima vratio vid. Nadao se da će sada i sam da vidi neko čudo. Međutim, ubrzo je shvatio da se ovo ne može mešati sa sudskim procesom. I tako je zatvorenika poslao nazad kod Pilata.

Pilat je bio primoran da donese presudu o tome da li je ovaj čovek u očima suda kriv ili nije kriv. Pilat je izjavio: „Ne nalazim nikakve krivice na ovom čoveku. Nije kriv.“

Ako bi ovaj čovek na pravednom sudu bio proglašen da je nevin, trebalo bi da ga oslobode i da ga puste. Međutim, Pilat se plašio razbesnele mase. Jako ih je molio da ublaže kaznu. Da li možete da zamislite ovu situaciju? Pilat je naredio vojnicima da ovu nevinu osobu išibaju i da ga puste.

Na svu ovu Pilatovu muku, prilazi mu i njegova žena i kaže mu: „Nemoj se ti ništa mešati u stvar onoga pravednika jer sam danas u snu mnogo prepatila zbog njega. Biće najbolje da ga pustiš.“ (Matej 27:19)

Sada uopšte nije bilo sumnje u Pilatovu procenu zatvorenika i u njegovo mišljenje da je ovaj čovek neobičan. On je zaista bio onaj za koga se izdavao. On je stvarno bio Božiji Sin sa neba, Isus – Bog, koji je došao na zemlju kao čovek.

Ali, narod nije verovao da je on Bog. Sve glasnije su vikali protiv njega. Pilat se plašio da će se dogoditi nešto loše, i zato je rekao: „Šta želite da uradim sa Isusom?“

Masa je vikala: „Raspni ga! Raspni ga!“

Pilat je pitao: „Šta loše je učinio?“

Masa je još glasnije vikala: „Raspni ga!“ Sada je već bilo jako teško da ih zaustavi. Kada je Pilat video kakva je situacija i da neće biti moguće da ih savlada, rekao je nešto vrlo čudno. Naredio je sluzi da mu donese posudu sa vodom.

Pilat je pred svima oprao ruke i rekao: „Nevin sam, nisam odgovoran za smrt ovog pravednog čoveka. Sada je njegov život u vašim rukama.“

Međutim, voda nije mogla da opere Pilatovu krivicu. Voda nikada ne može da spere laž koju kažeš, ne može da spere gnev. Ništa od toga što mi možemo da uradimo, ne može da spere naše pogreške i grehe (Tit 3:5). Pošto je oprao ruke, Pilat je naredio vojnicima da odvedu zatvorenika.

Vojnici su išibali Gospoda Isusa, sve dok sav nije bio u krvi i poplaveo. Umesto u njegovu odeću, obukli su ga u purpurno odelo. Rugali su mu se i glumili pred njim kao da je car. Car ima krunu, i zato su u neslanoj šali napravili krunu od trnja koju su nabili na glavu ovog nevinog čoveka. Smejali su mu se i zbijali šale ne račun savršenog Božijeg Sina. Pljuvali su mu u lice i vukli ga za bradu i brkove. Da li se i vama ponekad dogodi da ste grubi i nasilni? Da li ste se i vi nekada smejali i pravili šale na račun Svetog Pisma ili veroučitelja? To je takođe greh.

Kada su mu se već dosta narugali, skinuli su mu purpurnu odeću i obukli mu njegovu odeću i dali mu težak krst, koji je trebalo da nosi na brdo van grada. Ali, on je bio tako slab od šibanja i surovog postupanja prema njemu da nije mogao da ga nosi. Pozvali su jednog čoveka iz mnoštva da ponese njegov krst. Kada su izašli na brdo zvano Golgota, zakucali su njegove ruke i noge na krst.

Razapeli su čoveka koji nikada nije sagrešio i koji u svome životu nikada nije uradio ništa loše.

Bilo je tačno podne kada je ovaj nevin čovek bio ubijen. Kako li je strašno nepravedno bilo njegovo suđenje! Na tom suđenju niko nije ustao da brani ovog nevinog zatvorenika.

Zašto Bog nije učinio nešto? Na kraju krajeva, On je mogao nešto da uradi! Nije uradio ništa zato što nas je jako voleo. Bog je dozvolio da Njegov Sin prihvati smrtnu kaznu umesto tebe i umesto mene. Kaznu koju smo za loša dela koja smo uradili, zaslužili mi. Greh mora da bude kažnjen. Gospod Isus nije morao da ostane na onom krstu, mogao je da pozove hiljade anđela koji bi uništili njegove neprijatelje. Ali, On je dobrovoljno umro zato što nas je voleo. Želeo je da svi ljudi, ti i ja, dobijemo oproštenje greha i da zauvek živimo sa Njim na nebu.

Čini se da je za vreme sudskog procesa i razapinjanja Bog ćutao. On je, međutim, za sve ljude imao jednu poruku. Bog je govorio na dva načina:

Iako je bilo podne, zastrašujuća tama je prekrila zemlju. Da sam tada bio tamo, mislim da bih se uplašio. Dok je bio na krstu, Gospod Isus je razgovarao sa svojim nebeskim Ocem: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Nebeski Otac se okrenuo od svog Sina, zato što su na Njemu bili svi naši gresi, naše ružne reči i naša neposlušnost. A savršeni, sveti Bog ne može da gleda na greh. To su bili naši gresi, zbog kojih se Bog okrenuo od Gospoda Isusa. Gospod Isus se sigurno osećao jako usamljen. Sigurno mu je bilo teško što su svi njegovi prijatelji pobegli od njega. Ali, to što ga je napustio i njegov nebeski Otac bilo mu je neuporedivo teže.

Zatim su svi čuli Gospoda Isusa kako kaže: „Svršeno je!“

Delo Gospoda Isusa, u kojem je na sebe preuzeo kaznu za naše grehe, je jednom zauvek bilo svršeno. „Hristos je umro za naše grehe – po Pismu“. Sve ovo se dogodilo tačno kako to piše u Svetom pismu. Gospod Isus je bio kažnjen za tvoje grehe, a tebi ne preostaje ništa drugo nego da prihvatiš istinu o svom grehu, da se pokaješ za sva loša dela koja si uradio. Veruj da je za tvoje grehe bilo neizbežno da Gospod Isus umre. Poveruj da je umro za tebe i prihvati ga za svog Spasitelja.

Bog nije govorio samo kroz tamu, već i kroz zemljotres. Zemlja se tresla i stene su pucale. U zemlji su se otvarale velike pukotine. Rimski oficir, koji je nadgledao razapinjanje, prepoznao je da kroz tamu i zemljotres govori Bog, i zato je u strahu rekao: „Ovaj je zaista bio Božiji Sin!“

Gospod Isus je umro. Oni, koji su bili kod krsta mislili su da su ovo poslednje Božije reči. Tužni prijatelji su skinuli telo Gospoda Isusa sa krsta i sahranili ga u grobu u vrtu.

Međutim, Bog još nije rekao svoju poslednju reč. Posle tri dana, nekoliko prijatelja Gospoda Isusa posetili su njegov grob.

Otkrili su da u njemu nema tela Gospoda Isusa. U početku su bili zbunjeni. Posle su saznali šta se dogodilo. Anđeo im je preneo Božiju poruku: „Vaskrsnuo je!“

Vaskrsnuo je! On je živ! Njegovi prijatelji su bili jako srećni. Gospod Isus nije mrtav. Ponovo je bio živ! Ovo je bilo kao da je Bog, taj jedini pravedan sudija izjavio: „On je nevin! Moj Sin Isus je savršen i bez greha.“ Da, „Hristos je umro za naše grehe – po Pismu, i sahranjen je i vaskrsnut trećega dana – po Pismu“, 1. Korinćanima 15:3-4.

Sve se dogodilo upravo tako, kako je Bog u svojoj reči, Svetom pismu rekao. Rekao je da je kazna za smrt u potpunosti podnešena.

Bog još uvek nije završio sa svojim govorom. I danas govori tebi i meni kroz svoju reč.

Predivno je i ohrabrujuće je da znamo da je Gospod Isus vaskrsnuo i da je ponovo živ. U Svetom pismu čitamo da ćemo i mi da vaskrsnemo iz mrtvih. Mnogi ljudi razmišljaju šta će im se dogoditi posle smrti. Pre mnogo stotina godina, jedan čovek se pitao: „Kada čovek umre, može li se u život vratiti?“ (Jov 14:14). Božija reč na ovo pitanje daje odgovor – zato što je Gospod Isus oživeo, i mi ćemo oživeti.

Ako do sada nisi poverovao u Gospoda Isusa i ako ga još nisi prihvatio da bude tvoj Spasitelj od greha, možeš da to uradiš upravo sada. U molitvi mu priznaj svoje grehe, moli ga da ti ih oprosti i zahvali mu što je na krstu umro za tebe.                    

Advertisements
This entry was posted in spasenje. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s